Kada Petar pita Hrista da li je dovoljno ako sedam puta oprosti čoveku koji mu je zgrešio, On mu odgovara da treba oprostiti sedam puta sedamdeset puta (). Na taj način Isus praktično kaže da nikada ne treba prestati s praštanjem, jer teško da će nam neko toliko mnogo puta učiniti zlo.
Osim toga, ovo pitanje je bilo povod za priču o dva dužnika, koja sledi u nastavku teksta Matejevog jevanđelja. Ukratko, priča govori o dužniku koji je caru bio dužan izuzetno veliku svotu novca, nešto što pojedinac praktično nije mogao da otplati. Car je u početku želeo da proda sve što dužnik ima, čak i njegovu porodicu, kako bi bar nešto naplatio (). Međutim, dužnik je, potpuno nerealno, molio cara da ga sačeka i da će mu sve otplatiti (). Car se sažalio i oprostio mu ceo dug ().
Pravi zaplet u priči nastaje kada ovaj dužnik nađe jednog svog prijatelja koji mu je bio dužan mnogo manje (oko 10 miliona puta). Njegov prijatelj molio ga je istim rečima koje je dužnik izgovorio pred carem – da ga sačeka i da će mu sve platiti (). Veliki carev dužnik, pak, nije imao milosti, nego je dao da mu prijatelja bace u tamnicu (). Videvši to, drugovi utamničenog otišli su i požalili se caru (). Car se naljutio na svog dužnika, jer se ovaj nije sažalio na svog prijatelja, obnovio je njegov dug i predao ga mučiteljima ().
Ova priča je zgodna zato što je to očigledno jedna vrsta simbolike, jer u slici predstavlja nešto drugo, a ne same opisane događaje. Ona ukazuje na uslove ulaska u nebesko carstvo. Da je tako možemo videti i na početku i na kraju ove priče. Hristos je priču započeo rečima: „Zato je carstvo nebesko…” (), a završio je još jasnije: „Tako će i otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojijeh.” (Matej 18:35).
Priča, dakle, podstaknuta Petrovim pitanjem, očigledno govori o tome kako bi trebalo opraštati drugima, s obzirom na to da znamo koliko je nama oprošteno, kao i da se nama neće oprostiti ukoliko nismo spremni da opraštamo ljudima oko sebe.
Sve je ovo jasno. Međutim, postoji jedna reč koja kao da štrči u ovom kontekstu – mučiteljima. Logičnije bi bilo da u tekstu stoji tamničarima. Za neotplaćen dug se ide u zatvor, ali zašto bi ga mučili? Dug se mučenjem ne može naplatiti.
Kada naiđe na ovakvu čudnu izjavu, čovek se prvo zapita da li je prevod koji čita dobar. Donekle može biti problem kada se reč, kao što je ovde slučaj, pojavljuje u Pismu svega jednom, jer onda nemamo druga mesta na kojima se ona koristi, kako bismo ih međusobno uporedili. Ipak, postoje reči istog korena, tako da nam to može biti od pomoći.
Grčka reč βασανιστής (mučitelj) istog je korena kao glagol βασανίζω (mučiti) i imenica βάσανος (muka). Ovaj glagol u Novom zavetu se odnosi i na telesne () i na duševne muke (). Čak je upotrebljena za lađu koja se mučila s valovima ( – kod nas je prevedeno: „A lađa bješe nasred mora u nevolji od valova”). Osim toga, primenjuje se i na muke koje će trpeti ljudi koji nisu spaseni, kako oni koji prime žig zveri (), tako i sam Sotona s njima ().
Imenica muka, istog korena, javlja se na svega tri mesta u Novom zavetu, ali je jasno da je značenje uvek muka. Prvo mesto je u Jevanđelju po , koje govori da su Hristu dovodili „bolesne od različnijeh bolesti i s različnijem mukama”, kada je otišao u Siriju. Preostala dva javljanja su u priči o bogatašu i ubogom Lazaru. Za bogataša se kaže da je po smrti bio u mukama (), a takođe se to mesto gde je on bio naziva mestom muke ().
Možemo zapaziti da se ove reči istog korena odnose na muku u svakom svom pojavljivanju. Prema tome, nema sumnje da je i reč mučitelji dobro prevedena u tekstu koji prenosi Hristovu priču o dva dužnika.
Ono što je zapravo najzanimljivije u pogledu reči mučitelji u ovoj priči je da se ona savršeno uklapa, ne u događaje priče, nego u simboličnu sliku koju treba da prikaže. U samoj priči ona izgleda nedovoljno precizna, ali zato odlično pristaje prenesenoj poruci koju je trebalo saopštiti. Naime, onaj koji ne bude među spasenima i kome Otac nebeski ne oprosti, zaista će biti u mukama.
Na takav način sama reč nas upućuje na simboličnu poruku koja stoji u pozadini priče. Pismo nas tako praktično vodi za ruku do onih značenja koja tekst takođe ima, a ne mogu lako da se uoče. Ovde to nije bilo neophodno, jer je i na početku i na kraju priče jasno rečeno na šta se ona sama odnosi. Ipak, reč mučitelji nam pokazuje kako u Bibliji možemo da prepoznamo da je reč o nekoj vrsti simbolike čak i kada nam to otvoreno nije saopšteno. Zbog toga je dobro obratiti pažnju na neke naizgled čudne formulacije, jer su to često nagoveštaji, tragovi koje nam Biblija ostavlja da bismo lakše uočili šta tekst još ima da nam kaže.
