Mnogi religiozni ljudi ne razmišljaju o tome da li su njihovi postupci dobri ili loši, nego da li su dopušteni ili zabranjeni. Ako je nešto dozvoljeno, zašto bismo se
zamarali time da li je to suštinski dobro ili loše? Budući da je dozvoljeno, znači da nije kažnjivo. Zar to nije dovoljno? Ima li ikakvog razloga da se razmišlja o tome da li je nešto potrebno, ako nije zabranjeno? Ili obrnuto, da li je nešto loše, iako je dopušteno?
Ispunjavanje onoga što se mora nije nepobitan znak privrženosti tim načelima. Uzdržavanjem od dela za koja je propisana kazna ne dokazujemo da to ne volimo ili da nam je to mrsko. Ne raditi ono što bismo inače radili, kada se to ne bi kažnjavalo, nije prihvatanje da je to loše, nego čista praktičnost.
Ljudi koji se drže Božijih načela često to rade samo zato što se plaše posledica koje bi mogle da ih zadese. Slično kao što ne mora da znači da su dobri ljudi oni koji u državi ne čine kriminalna dela. U uslovima kada se određeni postupci kažnjavaju većina ljudi se drži podalje od prestupanja, jer znaju da to može skupo da ih košta.
Međutim, u smutnim vremenima se pokazuje ko je kakav, budući da ljudi tada misle da neće biti kažnjeni za svoja dela i nedela, jer se uobičajeni zakoni tada ne primenjuju. Zato dopuštaju sebi ono što u normalnim uslovima ne bi radili, svedočeći na takav način da su bili uvek potencijalni prestupnici i da se zlih dela nisu uzdržavali iz principa ili zato što je tako ispravno, nego ih je strah od kazne držao podalje od onoga što zapravo čuči u njima.
Ako kazna stiže brzo, poslušnost zakonu – svejedno da li Božijem ili svetovnom – ne otkriva mnogo o čoveku. Pravo lice se pokazuje kada neko pomisli da više nije obavezan da se drži zakona. Zbog toga je Bog osmislio sistem u kojem se prestupi ne kažnjavaju odmah, nego je to odloženo, da bi se pokazalo ko je kakav: „Što nema odmah osude za zlo djelo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.” (Propovednik 8:11).
Odavde se može zaključiti da Bog ne prihvata one koji sračunato drže zakon, već one koji to čine iz srca. „Jer pred Bogom nijesu pravedni oni koji slušaju zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore” (Rimljanima 2:13). Pravedni pred Bogom su, dakle, oni koji Božije zakone i Njegovu volju čine spontano, zato što tako žele i osećaju da je to ispravno, a ne zato što su bili primorani pritiskom od večne kazne.
Kada na ovakav način posmatramo poslušnost prema Bogu, očigledno je da je postavljanje pitanja da li je nešto dozvoljeno ili zabranjeno pogrešan način razmišljanja. Trebalo bi da proniknemo u suštinu i da shvatimo šta je najbolje u datoj situaciji – i u tom smeru da delujemo.
U Matejevom jevanđelju zapisan je slučaj kada se Hristos na šabat zatekao u sinogogi, gde je bio i čovek s osušenom rukom. Znajući da je Isus isceljivao bolesne, prisutni pred Njega postavljaju dilemu: „I gle, čovjek bijaše tu s rukom suhom; i zapitaše ga govoreći: valja li u subotu liječiti? da bi ga okrivili.” (Matej 12:10).
Četvrta zapovest Dekaloga nalaže da se šabatom ne radi nikakav posao (). Drugim rečima, budući da je to nešto što je sam Bog zapovedio, Hrista pitaju može li se Božija zapovest prestupiti u vanrednim okolnostima. Naravno, s kraja stiha vidimo da oni to nisu pitali da bi nešto saznali, već su, znajući kako se Hristos ranije ponašao, tražili razlog da Ga okrive.
Hristos im odgovara tako što počinje s protivpitanjem: „A on reče im: koji je među vama čovjek koji ima ovcu jednu pa ako ona u subotu upadne u jamu neće je uzeti i izvaditi? A koliko li je čovjek pretežniji od ovce? Daklem valja u subotu dobro činiti.” (Matej 12:11, 12). Nakon toga izlečio je čoveka, a fariseji su se dogovorili da Ga ubiju ().
Možemo uočiti da ih Hristos upućuje na to da je zapovest da se ne radi nikakav posao u toku šabata stvar interpretacije, jer oni nalaze opravdanje da u to vreme mogu raditi ono od čega bi imali korist ili kako ne bi imali štetu, ali kada nekom drugom zatreba pomoć, tu su neosetljivi. Budući da su na takav način dokazali da se ni sami nisu držali zapovesti da se apsolutno ništa ne sme raditi tog dana, Hristos je mogao da izvede zaključak da šabatom treba činiti dobro.
Međutim, njihovo tumačenje nije moglo da se uzme kao opravdanje za kršenje Božije zapovesti, koja ipak glasi da se u taj dan ne radi nikakav posao. Da li se, dakle, Hristos oglušio o Božiju zapovest?
U ranijoj raspravi na istu temu, fariseji su Isusu napomenuli kako su Njegovi učenici šabatom trgali klasje i da tako nešto ne valja raditi (). Hristos je odgovorio primerom iz Davidovog života (), a onda rekao jednu izuzetno značajnu stvar: „I govoraše im: subota je načinjena čovjeka radi, a nije čovjek subote radi.” (Marko 2:27). Iako je reč o zapovesti o danu od odmora, ovaj princip možemo primeniti na svaku drugu.
Bog nije načinio zapovesti samo zato da bismo im se pokoravali. Zapravo je obrnuto. Zapovesti su načinjene radi nas, da bi nama bilo bolje. To je njihov smisao. Drugim rečima, ako zapovest čini štetu, suština zbog koje je ona načinjena je promašena. Zato je Hristos i rekao da šabatom valja dobro činiti, jer je takav pristup ispunjavanje suštine zbog koje je zapovest data.
Kako to, malo drugačijim rečima, apostol Pavle kaže: „I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga; jer koji ljubi drugoga zakon ispuni. Jer ovo: ne čini preljube, ne ubij, ne ukradi, ne svjedoči lažno, ne zaželi, i ako ima još kakva druga zapovijest, u ovoj se riječi izvršuje, to jest: ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. Ljubav ne čini zla bližnjemu; daklem je ljubav izvršenje zakona.” (Rimljanima 13:8-10). Ove Pavlove reči upotpunjuju i još bolje nam razjašnjavaju razloge za Hristove postupke.
U ovim primerima iz Hristovog života smo na delu mogli da vidimo kako funkcioniše odnos naših dela i Božijih zapovesti, kada ih posmatramo sa stanovišta zabranjeno-dopušteno, a kako sa stanovišta dobro-loše. Oni koji su samo razmišljali da li se nešto sme ili ne sme činiti potpuno su promašili suštinu s kojom su zapovesti date.
Možemo situaciju i drugačije da postavimo. Kada je bilo reči o zapovesti da je potrebno voleti bližnjega kao samog sebe, jedan mladić pita Hrista koga da smatra bližnjim. Hristos mu odgovara u priči, kako su jednog čoveka na putu iz Jerusalima u Jerihon presreli razbojnici, koji su ga opljačkali i izranjavali, pa otišli, ostavivši ga polumrtvog (). U tom stanju video ga je sveštenik koji je tuda išao, ali mu nije pomogao, nego je nastavio svojim putem (). Isto je uradio i Levit prolazeći kasnije (). Međutim, Samarjanin, čovek iz naroda kojeg su Judejci prezirali, pomogao mu je, zavio mu rane, odveo ga u gostionicu, krčmaru ostavio novac da se o njemu brine i rekao mu da učini i više ako je potrebno, a on će mu platiti kada bude ponovo prolazio tuda ().
Na kraju je usledilo Isusovo pitanje: „Šta misliš dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što su ga bili uhvatili hajduci?” (Luka 10:36). Mladić je, naravno, odgovorio ono što je bilo jedino logično: „A on reče: onaj koji se smilovao na njega. A Isus mu reče: idi, i ti čini tako.” (Luka 10:37).
Sada vidimo obrnutu situaciju u odnosu na ono što smo ranije pričali. Ni sveštenik ni Levit nisu prekršili nikakvu Božiju zapovest, ali je iz priče jasno da je njihovo ponašanje za osudu. Zapanjujuće je odsustvo saosećanja sveštenika i Levita prema čoveku koji bi umro da mu Samarjanin nije pomogao. Očigledno je da njihovi postupci nisu bili po Božijoj volji.
Čovek ne mora direktno da prekrši neko od Božijih uputstava, da bi pred Njim bio kriv. Čak bismo mogli da kažemo da su sveštenik i Levit krivi i zakonu, iako nijednu zapovest nisu otvoreno prestupili, jer je smisao zakona ljubav – a oni su se upravo o to oglušili.
Vidimo, dakle, da je Božija volja da se čini što više dobra. A to je zato što nas Bog voli. Sasvim logično je onda ono što Pavle kaže, da je ljubav izvršenje zakona, jer je Bog zakon postavio iz ljubavi. Isusov brat, Jakov, ovo je formulisao na krajnje jednostavan način: „Jer koji zna dobro činiti i ne čini, grijeh mu je.” (Jakov 4:17).
Greh je kada znamo šta je dobro, a to ne radimo. Cela zbrka oko toga šta Bog od nas očekuje stvorena je zato što smo navikli da tražimo rupe u zakonu. Pokušavamo da shvatimo šta je minimum onoga što je za spasenje potrebno, jer nam se mnogo toga što ne valja još sviđa i ne bismo da ga se odričemo, ako baš ne moramo. Umesto da se umom i srcem okrenemo nebeskim stvarima, još uvek se valjamo u blatu koje bismo navodno da napustimo.
U spasenje se ne ide tako što se poštuje određeni broj pravila i pedantno izvršavaju zadate radnje, nego težnjom da što više dobra činimo radosnim srcem. Kao što Pavle savetuje: „Da odbacite, po prvome življenju, staroga čovjeka, koji se raspada u željama prevarljivijem; i da se obnovite duhom uma svojega, i obučete u novoga čovjeka, koji je sazdan po Bogu u pravdi i u svetinji istine.” (Efescima 4:22-24).
