U 90. psalmu imamo izjave koje pomalo čudno zvuče. Sedmi stih ovog psalma glasi: „Jer nas nestaje od gnjeva tvojega, i od jarosti tvoje u smetnji smo.” Glagol koji je Daničić preveo kao nestati uglavnom se prevodi kao: pojesti, proždreti, prestati, završiti. Vidimo da u kontekstu to suštinski ne menja ništa.
Postavlja se pitanje kako to nestajemo, prestajemo ili smo proždrti Božijim gnevom. Vidimo da i drugi deo stiha nastavlja u istom stilu. Međutim, nije rečeno šta je uzrok Božijeg gneva i jarosti. Svakome ko čita Bibliju biće jasno da se ovde radi o grehu. Odnos čoveka i Boga, a samim tim i greh koji je taj odnos narušio, jedna je od najdominantnijih tema u ovoj knjizi. Ipak, ni to ne moramo da pretpostavljamo, jer se u narednom stihu ukazuje da je upravo to problem: „Stavio si bezakonja naša preda se …”
Jasno je da Bog ne odobrava greh i da se, kada ga činimo, On na nas ljuti, ali šta to znači da nas, kada grešimo, nestaje s Božijim gnevom? Da li je ova izjava povezana s opštom pojavom greha, zbog kojeg umiremo? Ili se, možda, misli da je to interaktivno, tj. da se to dešava zato što grešimo? Drugim rečima, dilema je da li umiremo zbog pada celog ljudskog roda u greh i promena koje je taj pad doneo, ili na naše umiranje – a tako i skraćivanje života – utiču gresi koje činimo.
Čini se da je nekako lakše prihvatiti prvi scenario, iako postoje nagoveštaji da bi moglo da bude i drugačije – ili bar delimično drugačije. U Rimljanima poslanici apostol Pavle piše: „Zato kao što kroz jednoga čovjeka dođe na svijet grijeh, i kroz grijeh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagriješiše.” (Rimljanima 5:12). Prvi deo stiha govori o tome da se smrt pojavila preko greha naših praroditelja, ali drugi deo stiha ukazuje i da je smrt, posredstvom naših greha, postala realnost svakog čoveka, pošto je svako sagrešio.
Odavde se samo po sebi nameće pitanje: Da li bi – naravno, u ovim uslovima – bilo moguće da ne umre čovek koji nikada nije zgrešio? Na ovo pitanje je teško odgovoriti budući da nema onoga ko je bez greha proživeo ceo životni vek. Jedan jedini koji nikada nije sagrešio ubijen je u najboljim godinama.
Ako se sada vratimo u 90. psalam možemo da pročitamo sledeći tekst: „Svi se dani naši prekraćuju od srdnje tvoje, godine naše prolaze kao glas.” (Psalmi 90:9). Ovako preveden prvi deo rečenice kao da ide u prilog tvrdnji da dužina čovekovog života može da bude direktno povezana s njegovim načinom življenja. Međutim, ovaj glagol prekratiti bi u ovom kontekstu bolje bilo prevesti kao otići, proći. Dakle, bolje bi bilo prevesti da naši dani prolaze ili odlaze u Božijoj srdnji. To je dovoljna promena smisla da opet ne možemo nedvosmisleno reći na šta je tačno pisac želeo da ukaže. Budući da se, osim u Hristovom primeru, neće desiti situacija da čovek koji živi u uslovima greha nikada ne sagreši, nije ni od vitalnog značaja da sa sigurnošću odgovorimo na to pitanje.
Ono što je po svoj prilici važnije je nastavak koji sledi. Nakon izjave da živimo oko 70 do 80 godina, da je sav život muka i da brzo prolazi, dolazi sledeća rečenica: „Ko zna silu gnjeva tvojega i tvoju jarost, da bi te se kao što treba bojao?” (Psalmi 90:11). Psalmista sada dolazi do teme koja je mnogo značajnija. Prethodne izjave poslužile su da se pokaže i naglasi da Bog ne odobrava greh i da naši gresi kod Njega izazivaju gnev i srdnju.
Poslednjom citiranom rečenicom pisac psalma zapravo kaže da ne razumemo najbolje veličinu odbojnosti koju Bog ima prema grehu. Svaki vernik dobro zna da ne valja grešiti, ali smo toliko oguglali na greh, usput računajući na Božiju dobrotu i strpljenje, da u velikoj meri potcenjujemo značaj naših greha i posledice koje to donosi. A ako nismo u stanju da na pravi način sagledamo veličinu i štetu koju greh stvara, kako sam tekst govori, nismo u stanju ni da poštujemo Boga kako treba.
Zbog toga sledi stih koji bismo mogli da smatramo i najvažnijim u celom psalmu: „Nauči nas tako brojiti dane naše, da bismo stekli srce mudro.” (Psalmi 90:12). Ovo je jedna vrsta i molitve i želje da se što bolje shvate okolnosti i posledice ovozemaljskog života, kao i da se na osnovu toga donesu dobre odluke. Iz Pisma, koje nas uči o Božijoj volji, i iz životnog iskustva, i sopstvenog i drugih, trebalo bi da shvatimo prolaznost i uzaludnost traženja smisla samo u ovom životu (). Mudro srce nam je potrebno da na pravi način napravimo razliku između suštinskog i prolaznog, između neprocenjivog i nevažnog, između puta u život i puta u smrt.
Sličan koncept možemo da izvučemo iz Pavlovih reči koje je, govoreći o Bogu, uputio Atinjanima: „I učinio je da od jedne krvi sav rod čovječij živi po svemu licu zemaljskome, i postavio je naprijed određena vremena i međe njihovoga življenja: da traže Gospoda, ne bi li ga barem opipali i našli, premda nije daleko ni od jednoga nas” (Dela 17:26, 27).
Apostol govori da je Bog postavio granice našeg življenja. Bog ne želi da greh kvari Njegovu tvorevinu, zbog čega i nije dozvolio da se on ovekoveči kroz besmrtne grešnike. Upravo zato greh uzrokuje smrt. On je kvar koji uzrokuje prestanak rada.
Uprkos svom stavu prema grehu, Bog nije stvari uredio tako da kvar odmah uzrokuje prestanak rada. On je ostavio vreme. A to vreme nije nam ostavljeno da uživamo u ovom svetu ili da tražimo smisao u prolaznim stvarima ovoga sveta. Vreme nam je ostavljeno ne bismo li Ga bar opipali. Bog nam je ostavio vreme da Ga, ne videći, pronađemo, da razumemo šta je Njegova ponuda, a šta ponude ovoga sveta – i da se na osnovu toga opredelimo.
Ovaj život neminovno vodi u ništavilo i besmisao. Shvatajući to, sve što nam je potrebno je da nas Bog nauči da steknemo mudro srce – da živimo tako da naš život vodi u carstvo pravde i dobrote, gde više nema smrti, plača, vike i bolesti (), gde se nećemo samo ugasiti i nestati, vratiti se u prah od kojeg smo nastali ().
