Deveto poglavlje Nemijine knjige govori o javnom pokajanju naroda koji se vratio iz sužanjstva. Događaj se odigrao nakon svršetka jesenjih praznika, kada su, po zakonu, svi odrasli muškarci bili dužni da se pojave pred Bogom (). Ovo znači da je bilo prisutno veoma mnogo ljudi. U ovom poglavlju se, iako ne tako upadljivo, ali ipak dovoljno da izvučemo neke zaključke, dva puta pominje Božiji Duh.
U Knjizi Nemijinoj 9:30 piše: „I trpio si ih mnogo godina opominjući ih duhom svojim preko proroka svojih; ali ne slušaše; tada si ih dao u ruke narodima zemaljskim.” Ne ulazeći u način kako je do toga došlo, vidimo da je Duh delovao na proroke da opominju ljude šta će ih zadesiti, ako žive nasuprot Božijoj volji. Pošto nisu poslušali, Bog ih je prepustio njihovoj sudbini.
Ovakav način rada Svetog Duha mogli bismo da nazovemo javnim ili globalnim, budući da apeli proroka deluju na mnoštvo ljudi. Proroštvo je, dakle, proizvod Duha, a prorok je samo posrednik koji to prenosi. Od silnih poruka koje je Bog uputio svom narodu u starozavetno vreme, nešto je stiglo i do nas posredstvom Pisma. Drugim rečima, i samo Pismo možemo smatrati proizvodom Duha.
Na sličan način razmišlja i Petar: „I imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju, kao na vidjelo koje svijetli u tamnome mjestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašima. I ovo znajte najprije da nijedno proroštvo književno ne biva po svome kazivanju; jer nikad proroštvo ne bi od čovječije volje, nego naučeni od svetoga Duha govoriše sveti Božiji ljudi.” (2. Petrova 1:19-21).
Petar Pismo (za njih tada samo spisi Starog zaveta) smatra nečim veoma pouzdanim, zato što ono nije ljudska tvorevina, nego Božija. Ljudi su bili samo prenosioci poruka i, kako jasno piše, oni nisu pisali po svojoj volji, već onako kako ih je to Sveti Duh naučio.
Iz citata iz Nemijine knjige možemo jasno videti još jednu stvar. Bog je preko svojih proroka upućivao narodu poruke, ali ih je ostavio da sami donesu odluke. Bog nikoga ništa nije naterao. Međutim, kako bi njihovu slobodu do kraja ispoštovao, Bog je morao da se povuče, a oni su izabrali da idu sopstvenim, a ne Božijim putem. Svojim izborom ljudi su od sebe oterali Boga, učinili da više nema Njegove zaštite i našli su se u rukama drugih, moćnijih naroda.
Prema tome, Duh deluje na razum i savest – na nešto što sami imamo i možemo da koristimo. Ne donosi On odluke umesto nas, nego nas dovodi u situaciju da moramo da se odredimo prema nečemu, u ovom slučaju prema rečima proroka. Međutim, ne prihvata se naš usmeni, nego praktičan odgovor.
Tačno deset stihova ranije, u istom ovom poglavlju Nemijine knjige, takođe se pominje Duh: „I dao si im dobri svoj duh da ih urazumljuje, i mane svoje nijesi ustegao od usta njihovijeh, i vode si im dao u žeđi njihovoj.” (Nemija 9:20).
Način na koji je ovo rečeno ukazuje na drugačije delovanje Duha. Po svoj prilici se radi o unutrašnjem uticaju Božijeg duha na pojedince. Taj uticaj nije direktno podstaknut informacijama iz spoljašnjeg sveta oko nas, nego je to nešto što se odvija u nama. Nema načina kako sami da uočimo ovo delovanje, a kamoli da tačno opisujemo način kako do njega dolazi. O njemu pričamo samo zato što o tome čitamo u Božijoj knjizi. Zbog toga možemo samo da verujemo ili ne verujemo da takav uticaj postoji, poklanjajući poverenje Bogu ili Mu ne verujući.
Ovaj unutrašnji uticaj je drugačiji, jer je lični, individualni. To je nešto što Bog svojim Duhom radi sa svakim čovekom ponaosob. Za razliku od poruka koje prenose proroci, a koje su iste za sve, ovaj uticaj se prilagođava potrebama pojedinca.
Ovakav zaključak možemo da izvučemo i iz Pavlovih reči: „A tako i Duh pomaže nam u našijem slabostima: jer ne znamo za što ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanijem. A onaj što ispituje srca zna što je misao Duha, jer po volji Božijoj moli se za svete.” (Rimljanima 8:26, 27).
Svaka ličnost je posebna, svaki čovek je donekle jedinstven, pa prema tome i drugačiji. Svako od nas ima drugačije slabosti i donekle drugačije potrebe. Zato je neophodno svakome pojedinačno prilagoditi pristup, kako bi svako dobio ono što mu je potrebno i u datom trenutku najvažnije.
Međutim, ni ovakvo delovanje Duha nas ni na šta ne primorava. Nekoliko stihova nakon izjave da je Bog ljudima dao svog Duha da ih urazumljuje, možemo čitati da su oni izabrali da idu nasuprot Njegovoj volji ().
Dejstvom Duha, bilo na globalnom ili pojedinačnom nivou, ne ukida se čovekova sloboda. To je i razlog zašto smo odgovorni za svoje izbore, jer ih sami donosimo. Bog se trudi da nas na svaki način – u šta svakako spada i delovanje Duha – urazumi da izaberemo pametno i svrhovito, ali niti će On izabrati umesto nas niti će nas naterati da biramo po Njegovoj volji.
Kada su pitanju naše odluke i izbori koji utiču na spasenje, Bog ne deluje umesto nas, nego deluje na nas. A čak i to dejstvo nije takvo da isključi našu svest, već nas iskustveno, emotivno i ko zna na koji još sve način osvedočava šta je za nas najbolje, ali konačni izbor ipak prepušta nama.
