U Jevanđelju po Mateju zapisane su reči koje je Hristos izgovorio pred kraj Besede na gori: „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima.” (Matej 7:21).
Ovakva izjava često nije u skladu s našim predstavama o verskom životu. Mnogi vernici misle da je dovoljno verovati da postoji Bog, ići u crkvu i ustima priznavati Gospoda. Uporedo s tim, neki poslušnost čak smatraju grehom, izjednačavajući je s pokušajem opravdanja delima.
Međutim, ova Hristova izjava jasno postavlja stvari na svoje mesto. Na osnovu nje se može zaključiti da je postupanje po Božijoj volji uslov za ulazak u nebesko carstvo. Iako bi to samo po sebi trebalo da bude jasno, lako se može stvoriti nedoumica. Kako se to slaže s izjavama da se spasavamo verom, a ne delima?
U ovome nam može pomoći jedna druga Isusova izjava iz istog jevanđelja: „I reče im: zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao djeca, nećete ući u carstvo nebesko.” (Matej 18:3). Naravno, ne misli se na dečiji razum, nego na dečiju neiskvarenost, bezazlenost i jednostavnost . Za ulazak u nebesko carstvo je potrebno da se vratimo prvobitnoj čistoti. Potrebno je da se promenimo. Pošto nas je greh deformisao, sada je neophodno da se vratimo u prvobitno stanje.
Hristos upravo to naglašava u razgovoru s Nikodimom, baš u kontekstu ulaska u Božije carstvo: „Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božijega. Reče Nikodim njemu: kako se može čovjek roditi kad je star? eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije.” (Jovan 3:3-5). Stari, grešan čovek treba da umre, a da se umesto njega rodi novi, svet.
Novi čovek je promenjen na nivou želja. To je najbitnija promena. Važno je da on želi da čini dobro. Čovek treba da bude čist i bezazlen, baš kao što je i dete. I kao što dete nije savršeno u postupcima, tako ni čovek ne mora u njima da bude savršen, već treba da nije zlonameran i pokvaren.
Promenjeni čovek ne čini dobro zato što mora – da bi se spasio, nego zato što je to njegovo zadovoljstvo i izraz njegovog bića. Ujedno, on niti je trgovac niti je licemer. Radeći ono što želi, on čini po Božijoj volji – niti trguje dobrim delima niti se pretvara da je ono što nije.
Stari čovek pokušava da zaradi dar, da plati ono što se ne može kupiti. Na takav način on potcenjuje dar spasenja kroz Hristovu žrtvu i na izvestan način govori da ta žrtva nije bila neophodna, jer se možemo spasiti svojim naporima. Dobra dela on ne bi činio, jer ona nisu proizvod njegovog htenja, nego, kako sam smatra, potrebe i moranja.
Takve pobude već same po sebi nisu po Božijoj volji. Osim toga, grešan čovek može samo privremeno da čini dobro, terajući sebe da se ispravno ponaša možda čak i u većini situacija. Ali njegovo biće traži svoja zadovoljstva, koja će kad-tad isplivati na površinu.
Kako to apostol Pavle kaže, govoreći o nepromenjenom, telesnom čoveku: „Jer tjelesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijemu niti može.” (Rimljanima 8:7). Želje telesnog čoveka ne pokoravaju se Bogu niti to mogu, zato što su u suprotnosti s Božijim načelima. Grešan čovek može samo da pokušava da živi po pravdi, ali on to nije u stanju bez suštinske promene. Zato „koji su u tijelu ne mogu Bogu ugoditi” (Rimljanima 8:8).
Novi čovek greši nenamerno, a stari to čini dobro sračunato. I samo iskustvo nas uči da je nenamerne greške lako oprostiti, a sračunatog dobra se treba čuvati. Čiste namere su ono što Bog želi, jer samo iz njih proizlazi stvarno dobro.
Zbog svega ovoga jasno je zašto je Hristos rekao da Ga mnogi zovu Gospodom, ali da će biti prihvaćeni samo oni koji čine Božiju volju. Dakle, u nebesko carstvo primiće se samo oni koji su čistog srca *, jer su samo oni sposobni da čine stvarno dobro.
