Psalmi su napisani kao himne u slavu Bogu. U skladu s tim, počinje s blagosiljanjem Boga za sve dobro što nam čini. Nakon ovoga, u jednom trenutku, psalmista prelazi na Božiji odnos prema nama grešnicima.
„Milostiv je i dobar Gospod, spor na gnjev i veoma blag. Ne gnjevi se jednako, niti se dovijeka srdi. Ne postupa s nama po grijesima našim, niti nam vraća po nepravdama našim. Nego koliko je nebo visoko od zemlje, tolika je milost njegova k onima koji ga se boje. Koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša. Kako otac žali sinove, tako Gospod žali one koji ga se boje.” (Psalmi 103:8-13).
Ovde su nabrojane mnoge dobre Božije osobine u odnosu prema grešnicima: da je milostiv, da je blag, da se ne gnevi dugo, da susteže gnev, da s nama ne postupa kako zaslužujemo u našim gresima i nepravdama, da uklanja naše grehe i da se ponaša prema nama kao roditelj koji žali i voli svoju decu. Iako na prvi pogled sve ovo izgleda uobičajeno, a možda čak i očekivano, kada malo počnemo da analiziramo šta je ovde rečeno, pojavljuju se neka pitanja.
Ako je plata za greh smrt (), zašto je Bog milostiv i zašto prašta? Drugim rečima, budući da je stvoritelj svega, Bog je uredio da je smrt posledica pada u greh. Bogu, koji sve može, ne bi predstavljalo nikakav problem da čoveka stvori tako da ga pad u greh ne vodi u smrt. Prema tome, početno pitanje može se postaviti i na sledeći način: Ako je Bog već odlučio da bude milostiv i prašta nam grehe, zašto nas odmah nije stvorio takvima da ne umiremo kada grešimo?
Nije potrebno posebno objašnjavati da Bog ne voli greh i da ne želi da greh narušava prvobitnu harmoniju svega stvorenog. Zbog toga Bog radi na večnom eliminisanju greha. Naravno da je Bog mogao prekim sudom da kažnjava svaki pojedinačni slučaj greha. Međutim, postavlja se pitanje da li bi to onda ikada rešilo problem greha, jer ljudi ne bi bili u stanju da shvate njegovu pravu prirodu. Verovatno bi čak i Boga doživeli na pogrešan način, budući da bi jedino bili u stanju da vide represivnu meru.
Zato Bog dozvoljava da greh pokaže svoje pravo lice. Kada greh sve dovede do apsurda i pokaže kakvo izobličenje može da napravi od razumnih bića stvorenih po Božijem obličju, postaće jasno zašto Bog ima odbojan stav prema grehu i zašto greh ne treba činiti. Ljudi će se tako od greha uklanjati izborom, proisteklim iz iskustva i saznanja šta on donosi, a ne strahom od kazne, uprkos tome što ne shvataju čemu takva strogost.
Iz citiranih stihova nameće se još jedno pitanje koje može biti zanimljivo. Iako se u njima veliča Božija milost, Biblija govori da će na kraju biti malo spasenih: „Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.” (Matej 7:13, 14). Kako je, dakle, Bog milostiv i dobar kada će toliki ljudi propasti?
Bog ne nameće svoju dobrotu. Iako želi dobro svakom čoveku, Bog nas neće prisiljavati da prihvatimo Njegovu ponudu za praštanjem i milošću. Verovatno bismo sada mogli da kažemo da svi žele da im bude oprošteno, da im Bog pomaže i da ne moraju da umru. To je tačno. Međutim, taj izbor se ne sprovodi rečima. Pismo podrazumeva da svojim životom, koliko do nas stoji, stanemo na Božiju stranu, kako bismo mogli da dobijemo ono što On nudi. A čak i kada tako nešto otvoreno piše, lako se previdi, jer smo skloni tome da pre uočimo ono što nam ide u prilog od onoga što nam se ne sviđa.
U navedenim stihovima dva puta je navedeno na koga mogu da se primene sva ta Božija dobrota i milost – na one koji Ga se boje. Naravno, ne misli se na strah, nego na strahopoštovanje. Kada imamo strahopoštovanje prema nekome, trudimo se da ga ne uvredimo i ne osramotimo sebe pred njim. Jednostavno rečeno, pokušavaćemo da radimo ono što njemu prija.
Takvima je Bog milostiv i njima može da pomaže, budući da se oni trude da žive po Njegovoj volji. Na takav način oni su se izjasnili šta stvarno žele – ne prevarnim rečima i pojedinačnim delima, već usmeravanjem celokupnog života u skladu s Božijim načelima.
Mogli bismo da postavimo još jedno pitanje na osnovu početnog teksta. Zašto Bog toliko dugo trpi i čeka? Jasno nam je da tako veliko strpljenje prema onima koji greše može biti izraz ljubavi, ali to čekanje ujedno može stvoriti neprilike ostalima. Na šta bi ličila država koja prestupnike i zločince ne kažnjava odmah, nego im decenijama ostavlja priliku da se poprave, bez obzira da li nastavljaju sa svojim kriminalnim radnjama?
Ovo pitanje je tokom istorije mučilo mnoge ljude koji su Boga, spasenje i poredak stvari doživljavali na biblijski način. Budući da je ovo kompleksna tema, koja zadire u mnoge aspekte života, ni odgovor ne može biti jednostavan i kratak. Ipak, jedan deo odgovora nalazi se u samom tekstu psalma o kojem je reč.
Odmah nakon citiranog teksta sledi: „Jer zna građu našu, opominje se da smo prah. Dani su čovječiji kao trava; kao cvijet u polju, tako cvjeta. Dune vjetar na nj, i nestane ga, niti će ga više poznati mjesto njegovo.” (Psalmi 103:14-16). Iz same činjenice da, osim Hrista, na ovom svetu nema nijednog čoveka koji nije sagrešio (), očigledno je koliko smo nemoćni da se sami odupremo grehu.
Od samog početka života mi smo razdvojeni od Boga, u okruženju za koje nismo stvoreni, stalno navođeni i terani na greh, oslabljenog tela i uma. Nemamo nikakve šanse da stalno budemo sveti i pravedni. Apostol Pavle, kada shvati zahteve pravde kroz zakon, kaže da se oseća da je prodan pod greh (). U takvim uslovima ne bi ni bilo fer da smo ostavljeni da se rađamo na ovom svetu, a da nismo dobili nikakvu šansu da se iz svega ovog izvučemo.
Kakvo god bilo naše mišljenje o nama samima, ono ne mora da bude ispravno. Bog tačno zna i naše slabosti i naše mogućnosti. Zbog toga je napravio savršeni balans. S jedne strane, znajući naše slabosti, milostiv je, spreman je da oprosti i ima mnogo strpljenja čak i kada iznova grešimo i sporo učimo. S druge strane, ne smatra nas potpuno nesposobnima, već od nas očekuje odgovornost oličenu u odlukama na kojima zasnivamo svoje ponašanje i život.
U skladu s tom logikom, psalmista još jasnije ponavlja ono što je več rečeno: „Ali milost Gospodnja ostaje od vijeka i do vijeka na onima koji ga se boje, i pravda njegova na sinovima sinova, koji drže zavjet njegov, i pamte zapovijesti njegove, da ih izvršuju.” (Psalmi 103:17, 18). Ovo je treći put da se, ovoga puta uz opomenu na držanje zaveta s Bogom, kao i razmišljanje o zapovestima i izvršavanju Njegove volje, pominje fraza koji Ga se boje. Ne ostavlja se mesto sumnji, kako bismo na pogrešan način shvatili uslove Božije pomoći i milosti.
Možda odmah ne shvatamo, ali Božije insistiranje na ostavljanju greha je za naše dobro. Kada dođe vreme da se Bog zauvek razračuna s grehom, biće nam drago ako smo s grehom raskrstili, jer ako greh nastavi da živi u nama, nestaćemo zajedno s njim.
„Ali će doći dan Gospodnji kao lupež noću, u koji će nebesa s hukom proći, a stihije će se od vatre raspasti a zemlja i djela što su na njoj izgorjeće. Kad će se dakle ovo sve raskopati, kakovijem treba vama biti u svetom življenju i pobožnosti … Zato, ljubazni, čekajući ovo starajte se da vas on nađe čiste i prave u miru.” (2. Petrova 3:10, 11, 14).
