Hristova kušanja u pustinji nisu bila nasumična. Sotona je svakim iskušenjem pokušavao da, nekom od ljudskih slabosti, dovede Hrista u situaciju u kojoj bi načinio pogrešan korak, tj. u kojoj bi učinio ono nešto što nije po Božijoj volji i tako sagrešio. U prvom iskušenju meta je slabost ljudskog tela, u drugom slabost ljudskog uma, a u trećem slabost ljudskog karaktera. Budući da je ovde mogao u potpunosti da osujeti Božije namere za spasenje ljudi – i tako pokaže da Bog nije u pravu – sigurno je da Sotona koristi najjače oružje koje ima, tj. da misli da smo najranjiviji na tim poljima.
Prvo iskušenje se jasno zasniva na našim telesnim potrebama za hranom i preživljavanjem. U trećem iskušenju Đavo čak i ne pokušava da se sakrije, nego udara na želje za vlašću i moći. Drugo iskušenje je, pak, samim tim što se odvija na području uma i načina razmišljanja, najperfidnije.
Pošto se u prvom iskušenju Hristos odbranio Pismom (), Sotona u drugom koristi tekstove Pisma protiv Hrista. On pokušava da nametne pogrešnu logiku u shvatanju biblijskog teksta iz kojeg bi izmamio pogrešno postupanje.
„Tada odvede ga đavo u sveti grad i postavi ga navrh crkve; pa mu reče: ako si sin Božij, skoči dolje, jer u pismu stoji da će anđelima svojijem zapovjediti za tebe, i uzeće te na ruke, da gdje ne zapneš za kamen nogom svojom.” (Matej 4:5, 6).
Sotona se služi tekstom iz . Ceo ovaj psalam, od prvog do poslednjeg stiha, govori o Božijoj zaštiti onih koji se u Njega uzdaju. Ovaj psalam bi mogao da se sumira u izjavi koja se pripisuje Bogu: „Kad me ljubi, izbaviću ga; zakloniću ga, kad je poznao ime moje. Zazvaće me, i uslišiću ga; s njim ću biti u nevolji, izbaviću ga i proslaviću ga. Duga života nasitiću ga, i pokazaću mu spasenje svoje.” (Psalmi 91:14-16).
U samom ovom psalmu nema ništa sporno. Problem je što neki vernici ovakve izjave znaju da tumače kao sveopšte pravilo za apsolutno svaku životnu situaciju i da ne postoji ni najmanji izuzetak od tog pravila. Ako toga nema, njima je to dokaz da je neko odstupio od Boga. Na sličan način se doživljavaju i izjave blagoslova i prokletstava u Petoknjižju.
Posledice koje slede iz ovakvog tumačenja su očigledne za onoga ko realnost poredi s njim. Ispada da se samo onima koji greše dešavaju nevolje, siromaštvo, obespravljenost i druge nepovoljne stvari, a pravednici su oni koji su bogati, moćni i uživaju sve blagodati ovoga sveta. Svi vrlo dobro znamo da stvarnost u kojoj živimo uopšte nije takva.
Dokazi da stvari tako ne funkcionišu su Hristova smrt, Stefanovo kamenovanje, mučenička smrt svih apostola (osim Jovana), bacanje prvih hrišćana izgladnelim zverima, starozavetni proroci koji su trpeli ruganje, muke, progon i smrt. Nabrajanje bi moglo da traje do unedogled.
Kada principijelne izjave prihvatimo kao univerzalne, dolazi do pogrešnog razumevanja biblijskih tekstova, koje vodi do stvaranja pogrešnih stavova, a koji onda vode do pogrešne prakse. Uvek postoji opasnost da se bukvalnom i sveopštom primenom banalizuju izjave Pisma. Nema univerzalnog recepta kojim bismo lako mogli da napravimo razliku između primene biblijskih tekstova u velikom broju slučajeva i primene bez izuzetka.
Upravo tu sivu zonu Sotona koristi za lov u mutnom. Osim što pokušava da navede Isusa da dokazuje svoj odnos s Bogom – što bi moglo da se smatra svojevrsnim razmetanjem – Sotona pokušava da Mu nametne i određenu vrstu krivice i neveru, jer nije spreman da uradi ono što u Bibliji doslovno piše. On usmerava svoje napade na naizgled bezazlenu stvar, navodeći Hrista kako treba da shvati izjavu iz 91. psalma i tako dokaže da je Božiji Sin.
Nije teško shvatiti da nema smisla 91. psalam tumačiti doslovno za svaku životnu priliku. I realnost i Pismo bi nas u takvom stavu lako demantovali. Ne postoji čovek koji nije imao teškoće u životu, bez obzira da li je bio veran Bogu. Mnogi Božiji ljudi u Pismu su nedužni trpeli muke, a neki čak i stradali. Sama izjava da se pravednik i pobožni ljudi uzimaju pred zlo () dovoljno svedoči kako treba shvatiti tvrdnje 91. psalma.
Prema tome, ako se samo slepo držimo onoga: „Tako veli Gospod”, i ne obraćamo pažnju kako se tekstovi na koje se pozivamo odražavaju na životnu stvarnost i druge biblijske opise, možemo da se nađemo u poziciji da smo Božije reči pogrešno protumačili. Promašeni smisao dovodi do pogrešnog dela. Na takav način nismo više oni koji se drže Božije reči, već oni koji joj se protive.
Hristos je morao da koristi razum, kako bi uporedio biblijsku izjavu koja Mu je servirana s ostalim Njemu poznatim tekstovima i na osnovu toga izvuče zaključak u skladu s kojim će delovati. Na isti način treba i sami da se ponašamo, poučeni Njegovim primerom. Bez obzira što su napisani da umudre, istorija je svedok kako su mnogi biblijski tekstovi služili kao osnova za zločine i izopačena dela. Pismo je napisano bićima koja imaju razum, ono na taj razum i apeluje i bilo bi potpuno nelogično ovu knjigu koristiti samo kao skup komandi koje treba slepo izvršavati. Ne samo da je važno šta je rečeno, nego je od izuzetnog značaja i pravilno razumeti kako to primeniti.
Kada je Pavle pisao Timotiju o nameri s kojom su nam zapovesti date, napisao je i sledeće: „U kojima neki pogriješivši svrnuše u prazne govore, i htjeli bi da budu zakonici, a ne razumiju ni šta govore, ni šta utvrđuju. A znamo da je zakon dobar ako ga ko drži kao što treba.” (1. Timotiju 1:6-8). Drugim rečima, moguće je pogrešno primenjivati Božije reči i izjave. Da se to ne bi desilo, potrebno je, kao u Hristovom primeru, razumevanje smisla, koji proističe iz poznavanja celokupnog Pisma.
