Tekst iz često se uzima kao potvrda za verovanje u urođenu besmrtnost duše. Međutim, na osnovu detalja u samom tekstu možemo da dođemo i do drugačijeg zaključka, tj. da je sve to bila manipulacija Saulom, koju su izvršili demoni.
Situacija koju zatičemo
Samuilo je umro, a Saul je iz zemlje istrebio one koji su gatali i vračali . Filisteji skupljaju veliku vojsku protiv Izrailja . Videći to i car Saul okuplja vojsku . Po svoj prilici filistejska vojska je bila mnogo veća od Saulove, jer se on veoma uplašio (1. Samuilova 28:5). Saul pokušava da dobije uputstva od Boga šta treba da radi, ali ne dobija odgovor , jer ga je Bog odbacio zbog ranije neposlušnosti . U ovakvoj situaciji Saul pokušava da dozove Samuila, makar to podrazumevalo i pomoć onih koje je istrebljivao .
Upustva o gatarima i vračarima
Jasno je da Bog osuđuje gatanje i vračanje i svaku srodnu praksu koja ima osnovu u pogrešnoj religiji. „Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za take gadove tjera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe.” (5. Mojsijeva 18:10-12).
Samim učešćem u takvoj praksi i mi sami postajemo nečisti pred Bogom: „Ne obraćajte se k vračarima i gatarima, niti ih pitajte, da se ne skvrnite o njih. Ja sam Gospod Bog vaš.” (3. Mojsijeva 19:31).
„A čovjek ili žena, u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski, da se pogube, kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih.” (3. Mojsijeva 20:27). Onaj ko se bavi gatanjem i vračanjem treba da bude pogubljen, a njihovo pogubljenje neće se smatrati krivicom onih koji ga izvrše.
I ne samo da oni koji praktikuju gatanje i vračanje treba da se pogube, već Bog preti i onima koji im se obraćaju i pitaju ih: „A ko se obrati k vračarima i gatarima da čini preljubu za njima, okrenuću lice svoje nasuprot njemu, i istrijebiću ga iz naroda njegova.” (3. Mojsijeva 20:6). Prema tome, čak i samo obraćanje vračarima i gatarima Bog doživljava kao veoma tešku uvredu.
Takođe, ne bi bilo loše pomenuti i stihove iz Knjige proroka Isaije: „I ako vam reku: pitajte vrače i gatare, koji šapću i mrmljaju; recite: ne treba li narod da pita Boga svojega? ili će pitati mrtve mjesto živijeh? Zakon i svjedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.” (Isaija 8:19, 20).
Postoji par stvari koje možemo da zapazimo u ova dva stiha. Na početku ovog teksta ponovo vidimo da Bog ne želi da se obraćamo vračarima i gatarima, nego da, ako nam je već nešto potrebno, tražimo od Njega. Saul je ovako prvo i postupio, ali mu Bog nije odgovorio. Sada se postavlja logično pitanje: Ako je Bog već dao ovakvo uputstvo, zašto nije odgovorio Saulu?
„Ko odvraća uho svoje da ne čuje zakona, i molitva je njegova mrska.” (Priče Solomunove 28:9). Ukoliko ne živimo po Božijim uputstvima i nismo spremni da ih poslušamo ne možemo očekivati da nam Bog odgovori ili usliši ono što od Njega tražimo. Upravo to se desilo Saulu.
Međutim, kao što iz Saulovog primera možemo da vidimo, ukoliko nam Bog ne odgovori, samo pogoršavamo stvari kada se obratimo religijskim alternativama. Bolje bi bilo uskladiti život s Božijim standardima, kako ne bismo ostali u stanju odbačenosti. „Od vremena otaca svojih otstupiste od uredaba mojih i ne držaste ih. Vratite se k meni, i ja ću se vratiti k vama, veli Gospod nad vojskama.” (Malahija 3:7; videti i Zaharija 1:2-4). Bog želi da učestvuje u našem životu, ali to neće učiniti ukoliko ne težimo da živimo po Njegovim principima. Bog nam ostavlja slobodu da živimo onako kako želimo. Ako odbacujemo Božije principe, On se ne nameće, ali nas, baš zato što ne želi da se nameće, i ostavlja da živimo bez Njegove pomoći.
Druga stvar koju možemo da zapazimo iz citata 8. poglavlja Knjige proroka Isaije je da vračanje i gatanje podrazumeva komunikaciju s mrtvima, bar s aspekta samog vračanja i gatanja. Bog preko proroka Isaije kaže da se ne treba obraćati mrtvima, nego živima. Prema tome, On ne odobrava bilo kakav pokušaj komunikacije s mrtvima.
Treća stvar koju možemo uočiti iz ovog citata Isaijine knjige je da, ako se već obraćamo drugim živima, treba da tražimo zakon i svedočanstvo. To znači da savete tražimo od ljudi koji prihvataju Božija načela, kao i potvrdu da ta načela sprovode u svom životu. Takvi će uvek gledati da svoje odgovore usklade s Božijom voljom.
Za ljude koji nemaju „zakon i svedočanstvo” – ne prihvataju ili se ne drže Božijih načela – nema zore. Drugim rečima, kako od onih koji ne prihvataju ispravne principe ili ih se ne drže možemo očekivati da nam daju dobre savete? Saveti koje od njih dobijemo će najverovatnije biti u skladu s njihovim načinom života. Prihvatanjem i sprovođenjem takvih saveta mi postajemo isti kao i oni, a to onda znači da ni za nas nema zore.
Susret s vračarom
U situaciji bez Božijeg odgovora, Saul odlučuje da se obrati vračarima i gatarima. Ova odluka je plod njegovog očaja, ali i već dokazane nepostojanosti njegovog odnosa s Bogom, a možda bismo čak mogli da kažemo i njegove prevrtljivosti. Sasvim je jasno da je ovo potez očajnika, jer smo već videli Saulov strah i nemir kada je video filistejsku vojsku . Ako tome dodamo i da on nije dobio odgovor od Boga koji je tražio, nije teško shvatiti da su se strah i očajanje samo uvećali.
Uopšte nije retka pojava da se oni koji se smatraju vernicima u nedostatku odgovora od Boga – bez obzira da li odgovora nema ili oni ne umeju da ga prepoznaju – u teškim trenucima okreću drugim rešenjima, koja nisu u skladu s Božijom voljom. Takve situacije su svakako jedna vrsta provere postojanosti odnosa s Bogom i privrženosti Njemu. Saul je svoju neposlušnost pokazao u mnogo jednostavnijim situacijama, kada nije bio pod ovakvim pritiskom. Logično je, dakle, da je i u ovom događaju poklekao.
Međutim, za ovo što je odlučio da uradi sada, Saul je ranije ubijao ljude. U tome se pokazuje njegova prevrtljivost. Ljudi koji su odlučni da određene principe primenjuju na druge, ali ne i na sebe su i licemeri i pokvareni. Na takve se čovek ne može osloniti, jer će delovati onako kako im se učini najboljim za njih, čak i kada prihvataju ispravna načela.
I tako se Saul prerušio i otišao kod vračare . Ona ga, još ne znajući ko je on zapravo, upozorava da je za takvu praksu Saul ubijao i da bi ona mogla da strada ukoliko ga posluša .
Pomalo komično, Saul se vračari kune Gospodom da joj se ništa loše neće desiti – onim Gospodom kojem je bio neposlušan, onim Gospodom koji je njega odbacio, onim Gospodom u čije ime je ubijao vračare, a sada traži da se u to vračanje upusti. Nakon Saulove zakletve žena ipak pristaje da mu dozove koga želi, a Saul traži Samuila .
Izvor vračarinog prizivanja
„A kad žena vidje Samuila, povika iza glasa, i reče žena Saulu govoreći: zašto si me prevario? ta ti si Saul. A car joj reče: ne boj se; nego šta si vidjela? A žena reče Saulu: bogove sam vidjela gdje izlaze iz zemlje.” (1. Samuilova 28:12, 13).
U ova dva stiha ima više stvari na koje treba obratiti pažnju. Ono što je otvoreno rečeno je da je žena shvatila da je pred njom Saul i da ju je prevario. Ovu činjenicu shvatila je iz onoga što je videla, iako nam tekst ne govori na koji je tačno način došlo do tog saznanja. U našem prevodu piše da je vračara „povikala iza glasa” – doslovno „povikala velikim glasom”. Na osnovu toga, možemo zaključiti da se po svoj prilici uplašila za svoj život. Pošto je rekla Saulu da zna ko je on i da je prevarena, Saul je umiruje i govori joj da se ne boji. Naravno, ovo se sasvim dobro uklapa u ranije opisani profil Saula. On će da zažmuri na to što se ova žena bavi vračanjem, ne bi li dobio odgovore koje nije mogao da dobije od Boga.
Zanimljivo je da vračara vidi Samuila i neke bogove, ali Saul to ne vidi. On od nje traži da mu prenese šta vidi. Njoj je dato da to vidi, ali Saulu nije. Budući da ne postoje ljudi koji sami od sebe vide takve stvari, nameće se pitanje ko je njoj omogućio da ih vidi.
Prizivanje je praksa koja je protivna Božijoj volji. Zbog toga je potpuno jasno da joj to nije omogućio Bog. Uostalom, već smo mogli da zapazimo da Bog nije želeo da odgovori Saulu ni u snu, ni preko Urima i Tumima, ni preko proroka. Ako Bog nije želeo da se javi Saulu na načine koje je ranije primenjivao, zašto bi to uradio preko prakse koju prezire i koju smatra zavođenjem?
Prema tome, ovo što je vračara videla omogućila su bića koja imaju veću moć od ljudi, a ujedno su Božiji neprijatelji, jer rade na način koji je Bog otvoreno zabranio i osudio. Jedina takva bića su Sotona i ostali pali anđeli.
Informacija do koje smo došli izuzetno je važna za razumevanje ovog događaja. Celokupan uvid u ono što se desilo zavisi od ovog saznanja. Hristos za Sotonu kaže: „On je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži.” (Jovan 8:44). Posao Sotone i njegovih anđela je da ljude obmanom i zavođenjem odvoje od Boga. Sotona, ako i kaže neku istinu, ona je tako konstruisana da na kraju dovede do prevare. Zbog toga, ceo ovaj događaj možemo da smatramo predstavom koju Sotona pravi, ne samo da bi uništio Saula, nego i, ukoliko je to moguće, ceo Izrailj kao Božiji narod.
Prizivanje Samuila
Takođe je značajna činjenica da je vračara prizvala Samuila. Samuilo je jedan od ljudi u Pismu koji se smatraju prototipom pobožnosti. U Jevrejima poslanici, kada se govori o junacima vere, pominje se i Samuilo.
Govoreći o tome koliko je Njegov narod otišao od Njega, Bog preko proroka Jeremije kaže: „I reče mi Gospod: da stane Mojsije i Samuilo preda me, ne bi se duša moja obratila k tome narodu; otjeraj ih ispred mene, i neka odlaze.” (Jeremija 15:1). Primećujemo da je Samuilo stavljen u rang s Mojsijem – s jednom od najznačajnijih ličnosti u Bibliji i s jednim od najuticajnijih ljudi u istoriji religije. Ono što Bog želi da kaže rečenicom koju je preneo prorok Jeremija je da je narod toliko loš, da mu ne bi pomoglo posredovanje ni takvih verskih veličina kao što su Mojsije i Samuilo.
I u jednom od psalama Samuilo se, uz Mojsija i Arona, prikazuje kao oličenje vernog čoveka. „Uzvišujte Gospoda Boga našega, i klanjajte se podnožju njegovu; da je svet! Mojsije i Aron, sveštenici njegovi, i Samuilo jedan od onijeh koji prizivlju ime njegovo, prizivahu Boga, i on ih usliši.” (Psalmi 99:5, 6).
Značajna je i tvrdnja iz ovog citata da su ovi ljudi prizivali Boga i da im je On odgovorio. Iz samog načina kako je ovo napisano jasno je da se to ne dešava uvek, pa čak ni da je to nešto uobičajeno. Direktni odgovori od Boga na naše molitve, kao što iz prakse znamo, uopšte nisu tako česti. Na kraju krajeva, da je to nešto što se često i redovno dešava, ovakva tvrdnja u psalmu bi bila izlišna.
Sada, kada znamo kakva je veličina pred Bogom bio Samuilo i kada znamo da se Bog ne odaziva direktno baš svakome, kako da objasnimo da je neko vračanjem – praksom koja je Bogu mrska, koju je zabranio i za koju je rekao da se istrebi iz Njegovog naroda – mogao da dozove Samuila? Kao što je to i Valam, koji je došao da prokune Božiji narod, rekao: „Jer nema čini na Jakova ni vračanja na Izrailja” (4. Mojsijeva 23:23).
Nad Božijim ljudima vračanje nema nikakvu moć. Zamislite samo kakav bi to apsurd bio da vračari mogu da šetaju i prizivaju svete Božije ljude, koji su završili svoj život na ovom svetu, kako im se i kada prohte. Drugim rečima, ovo ovde nije Samuilo! To je samo imitacija Samuila, za koju su, da ponovimo opet, pored Boga, koji tako nikada ne bi radio, sposobni samo demoni.
Bogovi iz zemlje
Još jedan detalj je značajan u stihovima iz . Na Saulovo pitanje vračari šta vidi ona mu odgovara da vidi bogove koji izlaze iz zemlje. Ovo je još jedan pokazatelj da u ovo prizivanje nije uključen Bog.
Bog za sebe tvrdi da je jedini Bog i da nema drugoga. „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.” (5. Mojsijeva 6:4).
„Ovako govori Gospod car Izrailjev i izbavitelj njegov, Gospod nad vojskama: ja sam prvi i ja sam pošljednji, i osim mene nema Boga. I ko kao ja oglašuje i objavljuje ovo, ili mi uređuje otkako naselih stari narod? Neka im javi što će biti i što će doći. Ne bojte se i ne plašite se; nijesam li ti davno kazao i objavio? vi ste mi svjedoci; ima li Bog osim mene? Da, nema stijene, ne znam ni jedne.” (Isaija 44:6-8).
„Oglasite, i dovedite, neka vijećaju zajedno: ko je to od starine kazao? ko je javio još onda? Nijesam li ja, Gospod? Nema osim mene drugoga Boga, nema Boga pravednoga i spasitelja drugoga osim mene. Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga.” (Isaija 45:21, 22).
Predstava o više bogova postoji u mnogobožačkim sistemima verovanja. Tako nešto ne odgovara bilo kom monoteističkom verovanju. Vračari su, naravno, iz mnogobožačkog miljea i ova predstava je u skladu s takvim verovanjima.
Osim toga, ovi bogovi izlaze iz zemlje, dok pravi Bog živi na nebesima. Evo nekih stihova koji govore o tome:
„Gospod je u svetom dvoru svom, prijesto je Gospodnji na nebesima; oči njegove gledaju; vjeđe njegove ispituju sinove čovječije.” (Psalmi 11:4).
„K tebi podižem oči svoje, koji živiš na nebesima!” (Psalmi 123:1).
„Podignimo srce svoje i ruke k Bogu na nebesima.” (Plač Jeremijin 3:41).
„A koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred ocem svojijem koji je na nebesima. A ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred ocem svojijem koji je na nebesima.” (Matej 10:32, 33).
Onaj ko dolazi s neba silazi, a ne izlazi iz zemlje. U razgovoru s Nikodimom Hristos za sebe kaže: „I niko se ne pope na nebo osim koji siđe s neba, sin čovječij koji je na nebu.” (Jovan 3:13).
U starim paganskim verovanjima svi mrtvi idu na jedno mesto – u podzemni svet. Oni dobijaju po svojim zaslugama, ali svi su u jednom svetu – svetu mrtvih. Nisu jedni na nebu, a drugi pod zemljom. Ovakav motiv možemo da vidimo i u priči o bogatašu i ubogom Lazaru. Između onih koji su dobili nagradu i onih koji primaju kaznu postoji nepremostiva provalija, ali bogataš vidi Lazara (Luka 16:23-26).
Pored toga, postojala su verovanja da mrtvi preci postaju božanstva, kao što je to, na primer, bilo i u staroj srpskoj predhrišćanskoj religiji. Sve ovo zajedno nam govori da bogovi koji izlaze iz zemlje, kao i Samuilo, dolaze iz sveta mrtvih, ali ne po predstavama koje imamo u Pismu, nego po predstavama paganskih verovanja. Prema tome, ponovo se nameće zaključak da sve ovo što se dešava nema veze s Bogom, nego da je sve to maslo palih anđela.
Uverljiva prevara
Uprkos mnogim detaljima koji ukazuju na to ko zapravo stoji iza svega što vračara vidi, neophodno je da postoje i oni elementi koji će prevaru učiniti uverljivom, jer ako je sve, od početka do kraja, ogoljena laž, niko u nju ne bi poverovao. Da bi prevara mogla da zavede, laž mora biti pomešana s istinom i mora da ponudi dozu ubedljivosti u određenim segmentima. Prava obmana je upravo ona koju je teško razlikovati od istine.
Osim par stvari koje i nisu tako upadljive, sve ostalo je upravo onako kako bismo očekivali. „On joj opet reče: kakav je? Ona mu reče: star čovjek izlazi ogrnut plaštem. Tada razumje Saul da je Samuilo, i savi se licem do zemlje i pokloni se. A Samuilo reče Saulu: zašto si me uznemirio i izazvao? Odgovori Saul: u nevolji sam velikoj, jer Filisteji zavojštiše na me, a Bog je otstupio od mene, i ne odgovara mi više ni preko proroka ni u snu, zato pozvah tebe da mi kažeš šta ću činiti. A Samuilo reče: pa što mene pitaš, kad je Gospod otstupio od tebe i postao ti neprijatelj? Gospod je učinio kako je kazao preko mene; jer je Gospod istrgao carstvo iz tvoje ruke i dao ga bližnjemu tvojemu Davidu; jer nijesi poslušao glasa Gospodnjega, niti si izvršio žestokoga gnjeva njegova na Amaliku; zato ti je danas Gospod to učinio. I Gospod će predati i Izrailja s tobom u ruke Filistejima; te ćeš sjutra ti i sinovi tvoji biti kod mene; i oko Izrailjski predaće Gospod u ruke Filistejima.” (1. Samuilova 28:14-19).
Na početku možemo da vidimo kakav je opis Samuila. Vračara čak nije ni dala nekakav detaljan opis Samuila. Verovatno bi izgled Samuila bio verodostojan čak i da je Saul sam mogao da ga vidi. Vračara je samo rekla da je star i ogrnut plaštom i to je Saulu bilo dovoljno. Prosto izgleda kao da je Saul želeo da bude prevaren.
Zapravo, Saul očajnički traži odgovor na svoju muku. Hvata se za bilo šta što bi ličilo na odgovor, kao davljenik za slamku. Baš zato je i lak plen za prevaru. Međutim, bilo bi isuviše providno da Bog uopšte nije želeo da odgovori Saulu kada ga je ovaj tražio, a da sada Samuilo kaže kako će sve biti u redu.
Zbog toga ovaj Samuilo negoduje zašto ga je Saul uopšte prizvao. Kada Saul saopšti svoje razloge i da mu Bog nije odgovorio, Samuilo mu odgovara da nema razloga da ga bilo šta pita, ukoliko je Bog odstupio od njega.
Nakon toga Samuilo podseća Saula šta mu je Bog još ranije poručio – da će Saul izgubiti carstvo, da će carska vlast pripasti Davidu, jer nije poslušao Božija uputstva neposredno pre bitke s Amalicima .
Pošto je Saulu sve tako rečeno, nije bilo za očekivati da mu Samuilo kaže da će dobiti bitku. Ako već treba da izgubi carstvo, logično je što mu je rečeno da će Bog predati Izrailjce u ruke Filistejima, a da će Saul i njegovi sinovi poginuti. Upravo bismo ovakve reči očekivali da Saul dobije i od Boga i od Samuila. Međutim, ako pažljivo čitamo, i u svemu ovome možemo da vidimo nekoliko detalja koji štrče iz tumačenja da ovo stvarno radi Bog i da je ovo stvarno Samuilo.
Detalji koji iskaču
Prilikom opisa Samuila vračara kaže da je on star čovek. Saulu je to, naravno, izgledalo uverljivo, jer je Samuilo bio star i pre nego što su starešine iz naroda tražile da im se postavi car . Međutim, da li to znači da će ljudi koje Bog uzme sebi ostati večno stari? Nije li obećanje o večnom životu upravo zasnovano na tome da će spaseni telesno biti večno mladi?
Ako, pak, oni koje Bog uzima sebi ostaju onakvi kakvi su bili u trenutku smrti, onda je blagoslov umreti mlad, a prokletstvo umreti star. Možda bi neko mogao da kaže da je Samuilo tako predstavljen baš zato da bi ga Saul prepoznao, ali to bi onda upravo značilo da to i nije Samuilo, nego samo neka njegova projekcija.
Takođe, više nego jasan prizvuk negodovanja možemo da prepoznamo u prvom obraćanju Samuila Saulu: „A Samuilo reče Saulu: zašto si me uznemirio i izazvao?” (1. Samuilova 28:15).[1] Samuilo se buni da ga je Saul uznemirio, što nam indirektno ukazuje da nije tu svojevoljno. Kao što je već ranije rečeno, to bi značilo da vračari imaju moć da prizivaju preminule Božije ljude. Nikakvog smisla nema da stvari tako funkcionišu i da bi Bog tako nešto dopuštao.
Na kraju, Samuilo kaže Saulu: „I Gospod će predati i Izrailja s tobom u ruke Filistejima; te ćeš sjutra ti i sinovi tvoji biti kod mene; i oko Izrailjski predaće Gospod u ruke Filistejima.” (1. Samuilova 28:19). Bez obzira da li verujemo u urođenu ili uslovnu besmrtnost duše, ovako nešto ne bi bilo moguće.
Ukoliko svi ljudi počivaju u grobovima i „spavaju” do vaskrsenja, onda vračara nije mogla da dozove Samuila, budući da je ovaj mrtav. Ukoliko je duša besmrtna, onda bi pravednici morali da idu u raj kod Boga, a grešnici u pakao. U tom slučaju Samuilo bi morao da bude kod Boga, ali tu Saul, kao neko koga je Bog odbacio, ne bi imao šta da traži.
Kako se god okrene ovo ne može da bude Samuilo – ili zato što trenutno ne postoji ili zato što ne govori istinu, a to jedan Božiji čovek ne bi radio, pogotovo ne budući da već živi u svetom okruženju.
Ova rečenica izgleda problematično nama danas, ali nije tako izgledala ljudima onog vremena. Kao što je već pomenuto, tadašnja predstava o zagrobnom životu, naročito među mnogobošcima, podrazumevala je da svi mrtvi idu na jedno mesto, tako da bi ova rečenica zapravo značila: „Sutra ćeš biti kod nas mrtvih.”
Problem koji mi danas vidimo je uzrokovan evolucijom ideje o zagrobnom životu, ali bavljenje tom temom prevazilazi okvire ovog teksta i njegove svrhe. Osim toga, to i nije u potpunosti biblijska tema. Ono što je nama dovoljno je, ne ulazeći u priču kada je kome nešto bilo problematično, da ovo nije mogao da bude stvarni Samuilo.
Saulov kraj
Samuilo iz vračarinog viđenja rekao je Saulu da će Izrailjci izgubiti bitku, a da će on i njegovi sinovi poginuti u tom boju . Zanimljivo je da su se stvari upravo tako i desile.
„A Filisteji se pobiše s Izrailjcima, i pobjegoše Izrailjci ispred Filisteja, i padahu mrtvi na gori Gelvuji. I stigoše Filisteji Saula i sinove njegove; i pogubiše Filisteji Jonatana i Avinadava i Melhi-Suva, sinove Saulove. I boj posta žešći oko Saula, i nađoše ga strijelci, i on se vrlo uplaši od strijelaca. I reče Saul momku koji mu nošaše oružje: izvadi mač svoj i probodi me, da ne dođu ti neobrezani i probodu me i narugaju mi se. Ali ne htje momak što mu nošaše oružje, jer ga bješe vrlo strah. Tada Saul uze mač, i baci se na nj. A kad momak koji nošaše oružje vidje Saula mrtva, baci se i on na svoj mač i umrije s njim. Tako pogibe Saul i tri sina njegova i momak koji mu nošaše oružje i svi ljudi njegovi zajedno onoga dana.” (1. Samuilova 31:1-6).
Postavlja se logično pitanje: Ako je Sotona ili neko od njegovih demona napravio celu onu predstavu sa Samuilom, kako su mogli da znaju šta će se stvarno desiti? Sotona, koliku god moć imao, ne zna tačnu budućnost, jer to jedino Bog može da zna.
Međutim, mogli bismo da postavimo još jedno pitanje, koje je po smislu slično, ali ipak sadrži značajnu razliku. Da li je Sotona mogao da predvidi šta će se desiti sa Saulom? Predviđanje nije znanje, ali i mi ljudi možemo s velikom sigurnošću da predvidimo stvari za koje znamo po kojim zakonitostima se odvijaju.
Na primer, lekar može da izjavi da je nekome ostalo još dva meseca života. On to tačno ne zna, ali na osnovu stadijuma bolesti, stanja pacijenta i iskustva koje ima u radu s takvim slučajevima, s velikom sigurnošću može da predvidi šta će se desiti s čovekom.
Astronomi tačno mogu da izračunaju u koliko sati i minuta će Sunce zaći i izaći na određenom mestu u svetu za svaki pojedinačni dan u godini. To nije zbog toga što su oni vidoviti, već zbog toga što poznaju zakonitosti o kretanju Zemlje u odnosu na Sunce.
Jednom prilikom fariseji i sadukeji dolaze Hristu tražeći od Njega znak potvrde o Njegovoj mesijanskoj ulozi. „I pristupiše k njemu fariseji i sadukeji, i kušajući ga iskahu da im pokaže znak s neba. A on odgovarajući reče im: uveče govorite: biće vedro; jer je nebo crveno. I ujutru: danas će biti vjetar, jer je nebo crveno i mutno. Licemjeri! lice nebesko umijete poznavati, a znake vremena ne možete poznati?” (Matej 16:1-3).
Hristos ih kritikuje zato što umeju da prepoznaju nešto što nije njihov posao, a ono što jeste to ne umeju. Ono što je nama ovde važno je da ti ljudi, bez ikakve posebne stručnosti u meteorologiji, znaju kakvo će vreme biti samo na osnovu već viđenih obrazaca po kojima se nešto dešava.
Moć predviđanja je još veća ukoliko postoji mogućnost da utičemo na razvoj događaja. Da pokušamo ovo da ilustrujemo. Recimo da u kući imam neku flašu koja godinama stoji u ostavi i dam „proročanstvo” za nju kako će ona biti razbijena prekosutra u 11:15. Ja prekosutra mogu da uzmem flašu, sačekam tačno to vreme i sam je razbijem. Da li to znači da ja imam znanje o budućim događajima?
Svi mi znamo da u međuvremenu može da se desi nešto nepredviđeno i da tu flašu, koja godinama stoji u nekom budžaku, baš u tom periodu od kada je data izjava o tome šta će se s flašom desiti pa do prekosutra u 11:15, razbije neko od ukućana ili može da se desi zemljotres koji će uzrokovati da se flaša razbije ili da dođu lopovi i iz nekog razloga ukradu baš tu flašu. Međutim, takođe je svima jasno da je verovatnoća da se nešto slično desi baš u ovom vremenskom periodu izuzetno mala. Drugim rečima, moje predviđanje šta će se s flašom desiti ima veoma velike šanse da se ispuni zato što direktno mogu da utičem na ostvarivanje predviđanja.
Jakov u svojoj poslanici piše: „Pokorite se dakle Bogu, a protivite se đavolu, i pobjeći će od vas. Približite se k Bogu, i on će se približiti k vama.” (Jakov 4:7, 8). Što smo bliži Bogu, Sotona ima manji uticaj na nas. Ali, važi i obrnuto. Što nam je Bog dalji, to Sotona u našem životu ima veću moć delovanja, baš zato što se Bog povlači.
Nikakav problem ne predstavlja povezati da je Božije odbacivanje Saula Sotoni i njegovim demonima dalo mogućnost većeg uticaja na događaje u Saulovom životu. Sotona je, dakle, preko vračare mogao da da predviđanje o Saulovoj sudbini s veoma velikom verovatnoćom. Nije teško dati proročanstvo o dešavanjima na koja imamo presudan uticaj.
Osim svega ovoga što smo rekli, još Mojsijev zakon – koji je zapravo od Boga – upozorava na mogućnost da zastupnici pogrešne religije mogu tačno da predvide budućnost. „Ako ustane među vama prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, pa se zbude taj znak ili čudo koje ti kaže, i on ti reče: hajde da idemo za drugim bogovima, kojih ne znaš, i njima da služimo, nemoj poslušati što ti kaže taj prorok ili sanjač, jer vas kuša Gospod Bog vaš da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i sve duše svoje. Za Gospodom Bogom svojim idite, i njega se bojte; njegove zapovijesti čuvajte, i glas njegov slušajte, i njemu služite i njega se držite. A onaj prorok ili sanjač da se pogubi, jer vas je nagovarao da se odmetnete Gospoda Boga svojega, koji vas izvede iz zemlje Misirske i iskupi vas iz kuće ropske, i odvraćao od puta koji ti je zapovjedio Gospod Bog tvoj da ideš njim; tako istrijebi zlo iz sebe.” (5. Mojsijeva 13:1-5).
Tačno je da vračara nikoga nije zvala da se klanja lažnim bogovima, ali samo vračanje je promovisanje određenog religioznog sistema koji nije zasnovan na Božijim principima. Ako prihvatimo da je vračari Bog dao ova saznanja, samim tim prihvatamo da Bog može da govori i preko vračanja, jer se vračara nije molila Bogu, nego je koristila svoje vračarske metode za prizivanje mrtvih. Ne samo što bi to bilo u suprotnosti s uputstvima koja je Bog dao o takvoj praksi, već bi nam dalo zeleno svetlo da im verujemo i u drugim stvarima.
Možemo da uočimo da se prethodno uputstvo uopšte ne bavi načinom na koji se ispunilo određeno predviđanje. Sasvim je svejedno da li se to desilo pukim slučajem, zato što je neko razumeo u kom pravcu se stvari odvijaju ili zbog toga što je neko mogao da utiče da se događaji dese baš na takav način.
Osnovni kriterijum je da li se to slaže s Božijim načelima i drugim Njegovim uputstvima. Bog želi da uvek gledamo veću perspektivu, da vidimo kako se nešto uklapa u širu sliku. Ukoliko se određeni aspekti nauke ili samog života onoga ko je nešto tačno predvideo ne uklapaju u Božiju istinu ili ponašanje kakvo bi trebalo da ima Božiji čovek, takvom ne treba poklanjati poverenje.
Ne samo da se, kako je to Mojsije napisao, takvim stavom pokazuje privrženost Bogu i Njegovim načelima, nego se i držimo podalje od obmane. Sile veoma vične prefinjenim obmanama su u ratu protiv nas. Velika opreznost je zbog toga imperativ, a ne opcija.
Zaključak
Kada saberemo sve što je rečeno do sada, trebalo bi da je jasno da su celim ovim događajem upravljale sile koje se protive Bogu. Od samog početka Bog nije želeo da odgovori Saulu na načine kako je to inače radio. Nema nikakvog smisla da je Bog naprasno promenio svoju odluku delujući preko vračare, usput gazeći sve svoje ranije stavove o vračarima i gatarima.
Veoma je važno naglasiti da ovaj događaj u stvari promoviše magijski pristup stvarima koje su izvan našeg uticaja. Magija je upravo zasnovana na tome da određenim ritualima, obredima ili radnjama možemo da upravljamo drugim bićima, čak i onima čija nas moć prevazilazi, bez njihove sopstvene volje.
Ako Bog nije želeo da odgovori Saulu, Samuilo sigurno to ne bi učinio protiv Božije volje. S druge strane, videli smo da se onaj koji se izdaje za Samuila postavlja tako kao da tu nije svojevoljno. To je moguće samo u magijskom sistemu stvari. Ako postoji Bog kakav je opisan u Bibliji, On to jednostavno ne bi dozvolio.
Ceo ovaj događaj su osmislila i sprovela bića čiji je cilj da ljude zavedu od Boga. Predstava koju su odigrali pred Saulom bila je veoma uspešna, jer ne samo da su obmanuli Saula, nego i do današnjih dana ljudi ne mogu da proniknu u njenu pozadinu.
Ako bismo tražili najdominantniju poruku ovog dešavanja u Endoru, onda bi to po svoj prilici bila opomena kako se prolazi kada se udaljimo od Boga. Oni koji stoje iza vračanja su mogli sve ovo da urade baš zato što se Bog povukao, a Saul u to upustio, iako je znao da to ne treba da radi. Odluka da ne živimo po Božijim principima za koje smo stvoreni ili sloboda da možemo da ih kršimo kada nam tako više odgovara ne nosi samo opasnost da nam Bog neće pomoći u potencijalnim nevoljama, nego ujedno i otvara mogućnost većeg delovanja silama koje nam ne žele dobro, a mnogo su moćnije od nas.
Baš kao što je Bog rekao Mojsiju pred njegovu smrt: „I reče Gospod Mojsiju: evo, ti ćeš počinuti s ocima svojim; a narod ovaj ustavši činiće preljubu za tuđim bogovima one zemlje u koju ide, i ostaviće me i pokvariće zavjet moj, koji učinih s njima. I onda će se raspaliti moj gnjev na njih, i ostaviću ih, i sakriću lice svoje od njih; oni će se proždrijeti, i snaći će ih zla mnoga i nevolje; i onda će reći: da me ne snađoše ova zla zato što Bog moj nije posred mene? A ja ću onda sasvijem sakriti lice svoje za sva zla koja učiniše obrativši se k drugim bogovima.” (5. Mojsijeva 31:16-18). Što čovek više gazi u bezbožnost, utoliko ga Bog više prepušta samom sebi i zlim silama.
Zbog toga apostol Pavle piše: „A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove. Obucite se u sve oružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga: jer naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga svijeta, s duhovima pakosti ispod neba. Toga radi uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli braniti u zli dan, i svršivši sve održati se.” (Efescima 6:10-13).
- Glagol koji je Daničić preveo kao izazvati ima doslovno značenje podići, popeti. Drugim rečima, ne radi se o izazivanju, nego o prizivanju, dozivanju. ↑
