Ovaj tekst se u velikoj meri oslanja na prethodni članak o sveštenicima. Zapravo, ovo je jedna vrsta nastavka ranijeg članka, s težištem na odnos prema sveštenicima u uslovima koje zatičemo u realnosti. Zbog toga ćemo ukratko sumirati osnovne zaključke iz prvog teksta.
Bog je uredio starozavetno sveštenstvo s osnovnom ulogom da služi u Njegovom hramu, koji je slika nebeskog okruženja u kojem prebiva Bog. Budući da niko od nas s ovoga sveta nema mogućnosti da fizički pristupi Božijem prestolu, sveštenici predstavljaju bića koja stvarno služe pred Bogom, tj. anđele. Ali to nije sve. Služba Bogu je na izvestan način okrnjena, jer se jedan broj anđela, na čelu sa Sotonom, pobunio protiv Boga i prestao s obavljanjem onoga što im je prvobitno bilo namenjeno. Njihovo mesto popuniće spaseni, kojima će biti dodeljena uloga sveštenika, a Bog će svoje boravište preseliti na Zemlju. Iz svega toga se nameće nedvosmislen stav da su sveštenici samo simbol uređenja na nebesima i predslika onoga što će tek biti. Drugim rečima, s biblijskog gledišta niko od ljudi koji trenutno žive na ovoj planeti ne bi trebalo sada da se smatra Božijim sveštenikom.
Novozavetni tekstovi idu u prilog ovakvom stavu, i to na dva načina. Prvo, pojam sveštenstva se primenjuje na sve vernike, a ne na određenu, izdvojenu grupu ljudi. Osim toga, kod ovakve primene, sveštenstvo se uglavnom vezuje i za carevanje, što nam pomaže da shvatimo da je to forma obećanja, a ne trenutnog stanja, jer je jasno da, čak i tamo gde ove uloge – sveštenička i carska – nisu stavljene u formu budućeg vremena, vernici na ovom svetu nisu sada nikakvi carevi. Drugo, osim ovih obećanja za budućnost, spominjanja sveštenika u kontekstu obrednog sistema u jevrejskom narodu (jevanđelja i Dela apostolska) i primene prvosvešteničke uloge na Hrista (Jevrejima poslanica), reč sveštenik nije primenjena ni na jednog pojedinca među Hristovim sledbenicima. To jasno svedoči o tome da prvi Hristovi učenici nisu među sobom imali sveštenike, nego da su se oni pojavili u kasnijem uređenju hrišćanske crkve.
U ovakvoj situaciji, koja nije baš zahvalna, trebalo bi pronaći uravnotežen stav prema okolnostima u praktičnom životu, a koji je zasnovan na biblijskim principima. Nerazumno je očekivati da crkve, koje imaju vekovne tradicije, nešto drastično menjaju, ne samo po ovom, nego po bilo kom drugom pitanju.
Problem koji se, međutim, ovde automatski javlja je kakva je to crkva, koja bi trebalo da je Božija tvorevina, ako, propovedajući drugima da se poprave i menjaju, nije u stanju sama da se popravlja i menja. Da li, kao takva, zavređuje da joj poklonimo svoje vreme i bilo kakvu drugu pažnju?
Nećemo se baviti odgovorima na ovakva pitanja. To je odluka koju svako mora sam da donese, u skladu sa svojom savešću i, svakako, Božijim otkrivenjima. Drugim rečima, svaki čovek, koji želi da sebe smatra Božijim (a ne crkvenim) vernikom, trebalo bi da se zapita da li crkva, sa svim svojim nedostacima, kojih u manjoj ili većoj meri ima u svim verskim zajednicama, pravi više štete nego koristi.
Mi ćemo se, međutim, baviti onim što smo zatekli u praksi. To indirektno znači da se ovo o čemu pričamo zapravo odnosi ne samo na sveštenike, nego generalno na crkvene vođe, budući da sveštenike posmatramo pre svega u tom svetlu, jer – biblijski gledano – Božije sveštenstvo, osim u obrednom smislu, ne bi trebalo postoji među ljudima do Hristovog povratka.
Svetost sveštenstva
Nastavićemo tamo gde smo stali u prošlom tekstu – kod svetosti sveštenstva. Bilo je reči o razlici između obredne i stvarne životne svetosti. Budući da je sveštenstvo simbolično trebalo da predstavi duhovnu realnost, oblačenjem svete odeće () i drugim obrednim radnjama (), sveštenici su proglašavani obredno svetima, što je ukazivalo na stvarnu svetost onih koji služe Bogu.
Takođe je i redosled važan. Sveštenici su prvo bili obredno posvećeni, a tek onda su mogli da učestvuju u obrednoj službi Bogu. Isto tako, onaj ko stvarno služi pred Božijim prestolom mora prvo da bude svet, da bi mogao da služi.
Prema tome, svetost je preduslov za svešteničku službu, a ne posledica te službe. Zbog toga sveštenike ne treba smatrati svetima, nego od njih treba zahtevati svetost, kada su se već prihvatili takve uloge.
Imamo jednu veoma zanimljivu situaciju u kojoj Bog, preko proroka Ageja, postavlja sveštenicima pitanja o svetosti. Na osnovu tih pitanja, odgovora sveštenika i Božijeg zaključka, možemo da uvidimo razliku između obredne i stvarne svetosti.
„Ovako veli Gospod nad vojskama: upitaj sveštenike za zakon, i reci: gle, ako bi ko nosio sveto meso u skutu od haljine svoje, ili bi se skutom svojim dotakao hljeba ili variva ili vina ili ulja ili kakoga god jela, bi li se osvetio? A sveštenici odgovoriše i rekoše: ne. Potom reče Agej: ako bi se ko nečist od mrtvaca dotakao čega toga, hoće li biti nečisto? A sveštenici odgovoriše i rekoše: biće nečisto. Tada Agej odgovori i reče: taki je taj narod i taki su ti ljudi preda mnom, govori Gospod, i tako je sve djelo ruku njihovijeh, i što god prinose tamo, nečisto je.” (Agej 2:11-14).
Na prvi pogled ovaj tekst može da izgleda pomalo konfuzan i zbunjujući. Zbog toga je najbolje da ga raščlanimo i analiziramo deo po deo. Prvo vidimo da Bog upućuje pitanje ljudima koji su upućeni u zakon. Oni znaju o čemu je reč i zato im se preko takve slike obraća.
Zatim se govori o tome da li svete stvari mogu da posvete čoveka. Sveto meso (životinja koje se žrtvuju), kao i ostale nabrojane stvari, nešto su što se u obrednom sistemu prinosi Bogu. Drugim rečima, sveštenici su prvo upitani da li obredne stvari koje su svete mogu svoju svetost da prenesu čoveku u realnom životu. Kako znamo da se radi o realnoj, a ne obrednoj svetosti čoveka? U obrednom sistemu moguće je „prenositi” svetost, jer nam je, za određene predmete i neke žrtve, otvoreno rečeno da bilo šta što ih se dotakne postaje sveto ().
Takođe, kada u obrednom sistemu apsolutno ništa ne bi moglo da posveti čoveka u obrednom smislu, onda bi to bila slika toga da ni u stvarnosti ne postoji bilo šta što bi moglo čoveka da učini svetim. A, samim tim, to bi značilo da ne postoji mogućnost da se čovek spasi. Zbog toga je naglašeno da je pitanje postavljeno onima koji poznaju zakon. Oni su odmah, razumejući da su upitani da li obredna svetost može stvarno da posveti nekoga, kratko i jasno odgovorili da to nije moguće.
Mnogi će ovo verovatno odmah da povežu s verovanjem da sakramenti posvećuju čoveka, čine nam dobro ili nas štite. Zamislite kako to samo izgleda u očima drugih kada tvrdimo da neko, bez obzira kakav je čovek, postaje svet, ako je poprskan svetom vodicom, ako nosi posvećeni predmet oko vrata ili ako se dotakne moštiju svetih. Ne samo da ovim hrišćani zagovaraju sujeverni pogled na religiju, nešto što su navodno razumeli i odbacili kao sada nepotrebno (), nego se vraćaju korak unazad u odnosu na starozavetna otkrivenja, jer vidimo da sveštenici ovo nisu pogrešno razumevali. Osim toga, time se indirektno zastupa i Božija nepravednost, budući da onda čestit život znači manje od slučaja da se nađemo u blizini svetog predmeta.
Videli smo, dakle, da su sveštenici dobro razumeli da se svetost iz obrednog sveta ne prenosi u realni. Po svoj prilici važi i obrnuto. Neko ko živi svetim životom mogao bi da dođe u dodir s mrtvom životinjom ili mrtvim čovekom, što bi ga učinilo obredno nečistim, a time i nesvetim u tom istom smislu. Međutim, čovek zbog toga ne bi bio manje svet, ukoliko živi pošteno i pravedno. Obredna nečistoća ne bi nikako uticala na njegov objektivno svet život.
Prvo pitanje je verovatno i postavljeno s tom namerom da se jasno postave granice između obrednog i realnog sveta i da se odmah stavi do znanja da svetost ne može da se prenosi iz jednog u drugi. Tako se izbegava mogućnost da kasnije dođe do neke zabune.
Usledilo je drugo pitanje. Da li čovek koji je nečist može da učini nečistim neke od stvari koje se smatraju svetima? Odgovor je bio potvrdan. Kada smo govorili o prvom pitanju već smo rekli da se radi o obredno svetim stvarima, a jasno je i da se radi o obredno nečistom čoveku, pošto se napominje da je ta nečistoća nastala tako što je čovek bio u dodiru s mrtvacem. Prema tome, u obrednom svetu je moguće međusobno prenositi svetost ili nesvetost (ovde oličenu u čoveku koji je onečišćen kontaktom s mrtvacem).
Pošto je i smisao obrednog sistema da ukaže na realnost, sada na red dolazi kako sve ovo primeniti na stvaran život. Prvo pitanje postavlja temelj za pravilno razumevanje onoga što Bog želi da saopšti. Drugo pitanje govori kako nečist čovek može da učini nečistom svetu stvar u obrednom sistemu. Na kraju sledi primena ovog poslednjeg. Da bi se lakše pratilo, ponovićemo poslednji stih ovog citata: „Tada Agej odgovori i reče: taki je taj narod i taki su ti ljudi preda mnom, govori Gospod, i tako je sve djelo ruku njihovijeh, i što god prinose tamo, nečisto je.”
Dakle, kao što obredno nečist čovek može obredno svetu stvar koja se prinosi Bogu da učini nečistom, tj. nesvetom, na isti način ljudi koji stvarno nisu sveti ne mogu da prinesu nešto što će Bog prihvatiti, jer je, obrednom terminologijom govoreći, nečisto. Da je reč o realnom, a ne obrednom svetu, jasno je i iz konstatacije da je delo ruku tih ljudi nečisto. Ono što oni rade u životu nije kako treba i zbog toga su i njihovi prinosi nečisti i neprihvaćeni.
Ovim se pokazuje da se Bog ne može potkupiti. On ne prihvata službu onih koji inače čine zlo, šta god Mu prinosili. Način kako živimo je presudan u odnosu s Bogom. Sve ostalo je u drugom planu.
Bog Izrailjcima kaže da teže svetosti i obrednoj i stvarnoj. Na primer, na kraju poglavlja koje govori o razlici između obredno čistih i nečistih životinja Bog svom narodu upućuje sledeće reči: „Nemojte se poganiti ničim što gamiže i nemojte se skvrniti njima, da ne budete nečisti s njih. Jer ja sam Gospod Bog vaš; zato se osvećujte i budite sveti, jer sam ja svet; i nemojte se skvrniti ničim što puže po zemlji. Jer ja sam Gospod, koji sam vas izveo iz zemlje Misirske da vam budem Bog; budite dakle sveti, jer sam ja svet.” (3. Mojsijeva 11:43-45).
Samo po sebi je jasno da jedenje jedne ili druge vrste mesa tog trenutka ne menja nečiji karakter ili ponašanje. Zbog toga je ovde reč o obrednoj svetosti, ali, bez obzira na to, Bog očekuje da se ljudi i nje drže, ne zato što je suštinski neophodna, nego zato što ukazuje na sliku onoga što je neophodno. Jer ako se u slici ne teži nečemu, ona ne može preneti poruku da ta težnja treba da postoji u stvarnosti.
Sličnim pozivom Bog se obraća ljudima i za životnu svetost: „Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih, i reci im: budite sveti, jer sam ja svet, Gospod Bog vaš.” (3. Mojsijeva 19:2). Celo poglavlje u nastavku opisuje životne primere i kako u njima da se ponašamo, tj. kako da se odnosimo prema drugim ljudima i Bogu samom. Iz toga je jasno da se ovde radi o pozivu na stvarnu svetost – svetost kroz jedan pošten i čestit život.
Apostol Petar citira ove stihove iz Starog zaveta, da treba da budemo sveti, jer je Bog svet, pa da ćemo pogledati kako on o tome priča: „Zato, ljubazni, zapregnuvši bedra svojega uma budite trijezni, i zacijelo se nadajte blagodati koja će vam se prinijeti kad dođe Isus Hristos. Kao poslušna djeca, ne vladajući se po prvijem željama u svojemu neznanju, nego po svecu koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu življenju. Jer je pisano: budite sveti, jer sam ja svet. I ako zovete ocem onoga, koji ne gledajući ko je ko, sudi svakome po djelu, provodite vrijeme svojega življenja sa strahom, znajući da se propadljivijem srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnoga svojeg življenja, koje ste vidjeli od otaca” (1. Petrova 1:13-18).
Imamo poziv da budemo trezni, tj. da trezveno razmišljamo o svom životu i svojim postupcima; da budemo poslušna deca, naravno, Bogu kao ocu svih ljudi; da živimo sveto i da budemo u strahopoštovanju, znajući da ne možemo sami da se otkupimo i izbavimo.
Nakon što u par stihova navodi da se spasavamo Hristovom žrtvom, Petar dodaje: „Duše svoje očistivši u poslušanju istine Duhom za bratoljublje nedvolično, od čista srca ljubite dobro jedan drugoga” (1. Petrova 1:22). Ovo je svojevrstan zaključak Petrove priče da budemo sveti kao što je Bog svet. Čistimo se, dejstvom Svetog Duha, kada slušamo istinu koju smo dobili od Boga, a ta promena dovodi do toga da druge ljude volimo iskreno, bez dvoličenja, čistog srca. Nije teško videti da je ova rečenica ujedno i poziv u kom smeru Bog želi da usmerimo svoje živote.
Svetost se, dakle, ili bar težnja ka njoj, očekuje od svih (), a ne samo od sveštenika. Oni, pak, kao Božiji predstavnici treba primerom da prednjače u tom posvećivanju. Ali i svi ostali treba da streme ka njoj, jer se tako spremaju za pravu svešteničku službu u pravom hramu, doslovno pred Bogom.
Druge uloge
Osnovna uloga sveštenika bila je u vezi sa službama i radnjama koje su se obavljale u hramu. Da bi dobro obavljali svoj posao, morali su da budu temeljno upoznati s uputstvima koja je Bog dao svom narodu, jer instrukcije o samoj svešteničkoj službi nisu bile objavljene na jednom mestu. Takva situacija ih je dovela do toga da imaju i druge uloge, zbog znanja koje bi trebalo da poseduju.
Prva od tih uloga je svakako bila da podučavaju narod Božijoj volji. Pre ulaska u obećanu zemlju Mojsije je dao uputstva o Božijim namerama, oličenim u onome što su oni nazivali Božiji zakon: „I Mojsije napisa ovaj zakon, i dade ga sveštenicima, sinovima Levijevim, koji nošahu kovčeg zavjeta Gospodnjega, i svijem starješinama Izrailjevijem. I zapovjedi im Mojsije govoreći: svake sedme godine, u određeno vrijeme godine oprosne, na praznik sjenica, kad dođe sav Izrailj i stane pred Gospoda Boga svojega na mjestu koje izbere, čitaj ovaj zakon pred svijem Izrailjem da čuju, sabravši narod, ljude i žene i djecu i došljake, koji budu u mjestima tvojim, da čuju i uče i da se boje Gospoda Boga vašega, i drže i tvore sve riječi ovoga zakona; i sinovi njihovi, koji još ne znaju, neka čuju i uče bojati se Gospoda Boga vašega, dokle ste god živi na zemlji u koju idete preko Jordana da je naslijedite.” (5. Mojsijeva 31:9-13).
U vreme kada se ovo dešavalo posedovanje spisa, naročito onih obimnijih, bila je prava retkost, a samim tim i vrednost. Informacije su se mnogo teže širile, uglavnom usmenim putem. U ovim, za nas gotovo nezamislivim okolnostima, bilo je veoma značajno vršiti masovno podučavanje naroda, jer je to bio najdelotvorniji metod prenošenja znanja. A sveštenicima i starešinama je dodeljena odgovornost za takav posao.
Prilikom pogibije Nadava i Avijuda, koji su vršili nepropisnu službu u hramu, Bog se obratio njihovom ocu Aronu rečima: „I Gospod reče Aronu govoreći: vina i silovita pića nemoj piti ti ni sinovi tvoji s tobom, kad ulazite u šator od sastanka da ne izginete. To neka vam je uredba vječna od koljena na koljeno. Da biste mogli raspoznavati šta je sveto šta li nije, i šta je čisto šta li nečisto, i da biste učili sinove Izrailjeve svijem uredbama koje im je kazao Gospod preko Mojsija.” (3. Mojsijeva 10:8-11).
Podučavanje naroda Božijim uredbama je uloga koja je dodeljena sveštenicima. Naravno, da bi mogli da podučavaju druge, morali su sami da budu u stanju da prepoznaju šta je dobro činiti, a šta nije.
Dve rečenice koje je rekao prorok Odid, u vreme Judinog cara Ase, dovoljno svedoče o ulozi podučavanja: „Dugo je Izrailj bez pravoga Boga i bez sveštenika učitelja, i bez zakona. A da su se u nevolji svojoj obratili ka Gospodu Bogu Izrailjevu i tražili ga, našli bi ga.” (2. Dnevnika 15:3, 4). Budući da su sveštenici bili zaduženi da narodu prenesu povereno im znanje, za ovakve okolnosti su, možda ne u potpunosti, ali sigurno i sami odgovorni.
Nedovoljno poznavanje Boga dovelo je Božiji narod u situaciju da ne zna da može da dobije pomoć od Boga kada naiđe nevolja. Bez saznanja šta treba činiti ljudi nisu mogli da urade ono što nisu znali da je moguće. Kako to kaže apostol Pavle: „Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se. Kako će dakle prizvati koga ne vjerovaše? A kako će vjerovati koga ne čuše? A kako će čuti bez propovjednika?” (Rimljanima 10:13, 14). Uzalud postoji mogućnost da se čovek izbavi, ako on za tu mogućnost ne zna.
Sveštenicima, kojima je bilo povereno znanje, ostavljeno je u amanet ne da to znanje čine nedostupnim, nego da ga podele s drugima. U poslednjoj knjizi Starog zaveta je zapisano: „Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovijeh usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama.” (Malahija 2:7). Kako ovde vidimo, sveštenička uloga nije bila samo da prenose znanje, nego i da se brinu o tome da se to znanje ne iskvari. Nažalost, istorija i pre i posle Hrista nam svedoči da je ovo drugo veoma težak zadatak.
Zbog pristupa znanju o Bogu sveštenici su bili pogodni i za učešće u sudskim sporovima: „Kad ti bude teško rasuditi između krvi i krvi, između raspre i raspre, ili između rane i rane, oko kojih bude parnica u tvojem mjestu, tada ustani i idi u mjesto koje izbere Gospod Bog tvoj; i otidi k sveštenicima Levitima ili k sudiji koji onda bude, pa ih upitaj, i oni će ti kazati kako valja presuditi.” (5. Mojsijeva 17:8, 9).
Dva poglavlja kasnije () ponavlja se ideja o sveštenicima kao sudijama. Ovde bi bilo dobro napomenuti da treba biti oprezan s ovim uputstvom. Danas je to neprimenljivo. Cela organizacija društva tog vremena bila je drugačija od današnjeg uređenja modernih država. U savremenom svetu crkva je odvojena od države. Obaveze i prava građana danas su definisani drugačijim zakonima. Njima se bave pravnici, a sveštenici za to nisu obučeni. Istorija hrišćanstva veoma dobro svedoči kako to izgleda kada se crkva umeša u deljenje pravde u državi.
Sveštenička uloga je i da motivišu narod da se on, u vreme nevolje i u teškim situacijama, oslanja na Boga (). Sveštenici su mogli i da posreduju u sporovima i razmiricama (). Čak su određeni kao jedna vrsta savetnika o zdravlju i zdravstvenih inspektora (videti, na primer, uputstva za gubu u 13. i 14. poglavlju 3. Mojsijeve). Svakako da oni nisu bili nikakvi medicinski stručnjaci, već su samo primenjivali ona uputstva o bolestima i higijeni koja su dobili od Boga.
Iz svega se može zaključiti da su sveštenici bili uključeni u mnoge aspekte života u Starom zavetu i da je njihov društveni uticaj bio izuzetno značajan. Oni su praktično bili okosnica društva, onako kako je Bog zamislio da izgleda tadašnja država. Međutim, to nije bila posledica njihove posebnosti, nego je proizilazilo iz proste i praktične činjenice da su, za razliku od ostalog naroda, imali neposredan pristup informacijima koje im je preko Mojsija i proroka poverio Bog.
Privilegija ili odgovornost
Kako treba da posmatramo svešteničku službu – kao zanimanje koje sa sobom donosi privilegije ili koje na čoveka stavlja dodatnu odgovornost? Kada o tome pričamo, treba voditi računa da nemaju sve crkve sveštenstvo koje je odvojeno od ostalih vernika. Među protestantima je uglavnom zastupljena doktrina, kako se to kaže, sveštenstva svih vernika, koja govori da nema posebne i odvojene grupe ljudi za službu Bogu, nego da u tome treba da učestvuju svi vernici. Ipak, dešava se da i pored toga predvodnici crkve u praksi funkcionišu kao odvojen i privilegovan sloj. Zbog toga ovo što sledi može i na njih da se odnosi, jer nije važno kako nešto nazivamo, nego kako u stvarnosti jeste.
U vreme sedmogodišnje gladi, kada je Josif bio, današnjom terminologijom govoreći, premijer u Misiru, ljudi su za hranu prodavali svu svoju imovinu državi, tj. faraonu kao vladaru Egipta (). Međutim, faraon je odlučio da sveštenike treba hraniti o državnom trošku: „Samo ne kupi svešteničkih njiva; jer Faraon odredi dio sveštenicima, i hranjahu se od svojega dijela, koji im dade Faraon, te ne prodaše svojih njiva.” (1. Mojsijeva 47:22).
Svakako treba imati u vidu da se ovde radi o Misiru kao državi gde je zastupljeno mnogoboštvo, a ne prava religija. Sve ovo se dešavalo pre nego što je Bog uopšte uspostavio sveštenstvo u svom narodu. Prema tome, čak i u Bibliji možemo da zapazimo da privilegije sveštenstva imaju dublje korene od sistema koji je kasnije Bog zasnovao.
Takođe treba uzeti u obzir da je ovo bila vanredna situacija. Upravo tu se najbolje vidi kada je neko privilegovan. Neizbežno je da u društvu određene grupacije imaju posebna prava, pogodnosti i olakšice. Na primer, žena koja se porodila danas ima prava na porodiljsko bolovanje. Sva takva prava su definisana zakonima i društvenim uređenjem. Međutim, ako u vanrednim okolnostima, kakve su bile ove u Misiru, favorizujete samo jedan sloj stanovništva, jasno je da je ta grupacija povlašćena, a ostali na neki način diskriminisani.
Kada govorimo o privilegijama sveštenstva, upravo mislimo na ovakve situacije. Da li imaju pravo da zahtevaju poseban, povlašćeni tretman? Da li im je dozvoljeno nešto što drugima nije? Jesu li izuzeti od krivice pred Bogom? Je li greh pričati o njihovim slabostima i greškama? Na sva ova pitanja, naravno, nećemo pojedinačno odgovarati, nego bi kroz biblijske primere koje ćemo navesti odgovori trebalo da budu jasni.
Prvo treba reći kako je Bog uredio izdržavanje onih koji mu služe. Bog je zamislio da celokupno Levijevo potomstvo, od kojeg su i sveštenici, bude izdržavano putem prinosa i darova, ali zbog toga oni nisu dobili zemlju u nasledstvo kao ostala plemena u Izrailju (). Iza ovoga postoji jasna Božija namera da oslobodi sveštenike i levite brige za preživljavanje, da bi mogli da budu posvećeni službi Njemu. Zbog toga im zemlja nije bila ni potrebna.
Na jednoj strani su dobili, a na drugoj izgubili. Možda ovo može da izgleda kao posebna privilegija, ali zapravo je samo bio način kako je Bog uredio bogoslužbeni život. U stvarnosti leviti i sveštenici su često bili ostavljeni na milost i nemilost dobroj volji naroda i datih okolnosti, što nije uvek bilo povoljno po njih. U svakom slučaju, nas ionako više zanimaju privilegije duhovne, a ne materijalne prirode.
Iz delova koji su govorili o svetosti, i u ovom i u prethodnom tekstu, mogli smo da zapazimo da se u službi Bogu svetost očekuje od svih, a neka pravila za sveštenike su rigoroznija nego za ostali narod (na primer, služeći moraju da nose posebnu odeću, kako ne bi poginuli: ).
U razmatranju problema odnosa i stava prema sveštenstvu veoma nam je značajna Knjiga proroka Jeremije, koji je i sam bio sveštenik (). Ova knjiga nam pruža uvid u stanje Božijeg naroda u kritičnom vremenu pred pad pod vavilonsku vlast, kao i na početku perioda odvođenja u ropstvo. Nijedna druga biblijska knjiga ne pominje sveštenike tako često u kontekstu odgovornosti za duhovno stanje celokupnog naroda.
Već na početku same knjige, prilikom pozivanja Jeremije za proroka, Bog mu kaže: „Jer evo ja te postavljam danas kao tvrd grad i kao stup gvozden i kao zidove mjedene svoj ovoj zemlji, carevima Judinijem i knezovima njegovijem i sveštenicima njegovijem i narodu zemaljskom.” (Jeremija 1:18). Zanimljivo je da Bog na izvestan način postavlja svog proroka nasuprot svim drugim slojevima Njegovog naroda.
Donekle je razumljivo ako to čini kada su u pitanju običan narod i svetovna vlast, ali zašto i sveštenike svrstava u te kategorije? Nisu li oni ovde upravo kao produžena ruka Boga? Iz teksta jasno proizilazi da sveštenici, baš kao i svaka druga grupa ljudi, nemaju monopol nad duhovnošću. Bog bira koga On hoće, da objavi Njegovu volju. Ne postoji grupa ljudi koja to pravo može da prisvoji za sebe. Drugim rečima, sveštenici sami po sebi nemaju zagarantovan privilegovan status u duhovnim pitanjima, nego se prema njima treba odnositi onako kako se i oni sami ponašaju.
Iako postoje pokušaji da se to drugačije predstavi, nečije pristupanje svešteničkoj službi ne znači da sve njegove postupke vodi Bog. Sveštenik, kao i svaki drugi čovek, sam bira šta će da radi. U Pismu ima više nego dovoljno tekstova koji o tome svedoče.
„Kome ću govoriti i svjedočiti da čuju? Gle, uho im je neobrezano, te ne mogu čuti; gle, riječ je Gospodnja njima potsmijeh, nije im mila. Zato sam pun gnjeva Gospodnjega; iznemogoh ustežući ga; prosuću ga na djecu po ulicama i na sabrane mladiće, i čovjek i žena uhvatiće se, i stari i vremeniti. I kuće će njihove pripasti drugima, i njive i žene, kad mahnem rukom svojom na stanovnike ove zemlje, veli Gospod. Jer od maloga do velikoga svi se dadoše na lakomstvo, i prorok i sveštenik, svi su varalice. I liječe rane kćeri naroda mojega ovlaš, govoreći: mir, mir; a mira nema. Eda li se postidješe što činiše gad? Niti se postidješe niti znaju za stid; zato će popadati među onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaće, veli Gospod.” (Jeremija 6:10-15).
Problem je što ljudi ne žele da čuju šta Bog ima da kaže. Njegove reči nisu im mile, zato što ne žele da žive po njima. Tom opštem lošem stanju predali su se i oni koji su tu da opomenu narod kada skrene s pravog puta – proroci i sveštenici. Ovde, naravno, nije reč o prorocima koje je, kao Jeremiju, Bog izabrao. Ovakvi proroci i sveštenici pričaju narodu ono što on želi da čuje, a sami su se dali na lakomstvo. Oni su, kako piše u ovom citatu, varalice i čine gad, zato što ohrabruju bezbožnički život, umesto da opominju ljude, kako ne bi propali. Zbog toga će i oni sami propasti, kao i svi ostali, bez privilegija. Pozivanje na svoj sveštenički ili proročki status neće im ništa pomoći.
Ovakve izjave nisu usamljeni slučaj pa da ih smatramo zanemarljivim ili proglasimo za omašku. Proroci i sveštenici, ali i carevi, pa i knezovi (kako smo mogli da vidimo u onom citatu iz prvog poglavlja), često se pominju zajedno u stihovima koji govore o lošem stanju u društvu. Očigledna namera tih tekstova je da se istakne da ne postoji grupa ljudi koja je izuzeta od osude za zla dela.
Kao primer možemo da uzmemo i sledeće stihove: „Tada im reci: ovako veli Gospod: evo, ja ću napuniti pjanosti sve stanovnike ove zemlje i careve, koji sjede mjesto Davida na prijestolu njegovu, i sveštenike i proroke i sve stanovnike Jerusalimske. I razbiću ih jednoga o drugoga, i oceve i sinove, veli Gospod; neću požaliti ni poštedjeti niti se smilovati, da ih ne potrem.” (Jeremija 13:13, 14).
Bog je pravedan, On ne gleda ko je ko (). Stvaranje grupacije koja dobija imunitet prilikom činjenja greha bila bi protiv svega za šta se Bog zalaže. Favorizovanje sveštenstva na ovakav način samo blati Boga. Nažalost, najveće žrtve takvog stava su oni koji ne poznaju Boga, a kojima je On i najpotrebniji. Preslikavajući na Boga osobine i stavove Njegovih – kako to oni smatraju – najistaknutijih predstavnika, ti ljudi odbacuju i Boga, kao nekoga ko je nedostojan poverenja.
Sveštenici su ljudi iz realnog okruženja i obično, u manjoj ili većoj meri, nose osobine društva iz kojeg su potekli. Zbog toga su i karakterom i duhovnošću slični okruženju u kojem žive. Naravno da pojedinci imaju mogućnost da budu drugačiji, ali obično generalno stanje među sveštenstvom odgovara stanju među ljudima: „Jer taj grad bješe mi na gnjev i na srdnju otkad ga sazidaše do danas da bih ga odbacio ispred sebe, za sve zlo sinova Izrailjevijeh i sinova Judinijeh što činiše gnjeveći me, oni, carevi njihovi, knezovi njihovi, sveštenici njihovi i proroci njihovi, Judejci i Jerusalimljani. I okrenuše mi leđa a ne lice; i kad ih učah zarana jednako, ne poslušaše da bi primili nauku.” (Jeremija 32:31-33).
Kada govori da su prekršili Njegov zavet, Bog navodi i narod i one koji bi trebalo da ih predvode: „Zato ovako veli Gospod: vi ne poslušaste mene da proglasite slobodu svaki bratu svojemu i bližnjemu svojemu; evo, ja proglašujem slobodu suprot vama, govori Gospod, maču, pomoru i gladi, i predaću vas da se potucate po svijem carstvima zemaljskim. I predaću ljude koji prestupiše moj zavjet, koji ne izvršiše riječi zavjeta koji učiniše preda mnom, rasjekavši tele na dvoje i prošavši između polovina, knezove Judine i knezove Jerusalimske, dvorane i sveštenike i sav narod ove zemlje, koji prođoše između polovina onoga teleta, predaću ih u ruke neprijateljima njihovijem i u ruke onima koji traže dušu njihovu, i mrtva će tijela njihova biti hrana pticama nebeskim i zvijerima zemaljskim.” (Jeremija 34:17-20).
U situaciji kada ljudi ne žele da Ga slede, Bog se povlači od svog naroda, a samim tim odbacuje i one autoritete koje je, kao i sveštenike, sam postavio: „Gospod posta kao neprijatelj; potr Izrailja, potr sve dvore njegove, raskopa sve gradove njegove, i umnoži kćeri Judinoj žalost i jad. Razvali mu ogradu kao vrtu; potr mjesto sastancima njegovijem; Gospod vrže u zaborav na Sionu praznike i subotu, i u žestini gnjeva svojega odbaci cara i sveštenika.” (Plač 2:5, 6).
Kao što naš dobar odnos s drugim čovekom ne zavisi od protokola i deklaracija, nego od toga kako se međusobno odnosimo jedan prema drugome, tako i odnos Boga prema ljudima ne može da zavisi od ustanovljenih pravila, ukoliko nema poštovanja prema Njemu.
Poseban problem može da predstavlja kada sveštenici, kao i druge vodeće i uticajne grupe u društvu, svojim lošim životom i ostale ljude povedu stranputicama. „Opet mi dođe riječ Gospodnja govoreći: sine čovječji, kaži joj: ti si zemlja koja se nijesi očistila; neće pasti na te dažd u dan gnjeva. Proroci njezini složiše se u njoj, kao lav su, koji riče i grabi plijen, žderu duše, otimaju blago i dragocjene stvari, umnožavaju udovice usred nje. Sveštenici njezini prestupaju zakon moj i skvrne moje svete stvari, ne razlikuju sveto od oskvrnjenoga, i nečisto od čistoga ne raspoznaju, kriju oči svoje od subota mojih, i bivam oskvrnjen među njima. Knezovi su njezini usred nje kao vuci, koji grabe plijen, proljevajući krv, gubeći duše sramotnoga dobitka radi. I proroci njezini mažu je nevaljalijem krečem, viđaju taštinu i gataju im laž govoreći: tako reče Gospod Gospod; a Gospod ne reče. Narod zemaljski vara i otima, i siromahu i ubogome čini nasilje, i došljaku čini krivo. I tražih među njima koji bi opravio ogradu i stao na prolomu preda me za tu zemlju, da je ne zatrem; ali ne nađoh nikoga. Zato ću izliti na njih gnjev svoj, ognjem jarosti svoje istrijebiću ih, put njihov obratiću im na glavu, govori Gospod Gospod.” (Jezekilj 22:23-31).
Često se dešava da ljudi kažu da se pravda ne isplati, kada uoče da vodeće strukture nemilice grabe za sebe dok društvo propada. Okrenutost samo sebi tada postaje princip života. Okolnosti koje su opisane preko proroka Jezekilja su bile takve da je Bog pokušao da nađe nekoga zbog koga bi odložio propast koja se spremala, ali nije mogao da nađe nikoga. Autoriteti su oduvek imali veliki uticaj na zbivanja u društvu i kada oni zakažu i predaju se zlu postoji tendencija da se celo društvo gotovo u potpunosti iskvari.
Budući da smo društvena bića i da živimo u zajednici nema smisla da se ponašamo samo po sopstvenim prohtevima. Da bi socijalni život bio podnošljiv neophodno je da se prema drugima odnosimo s poštovanjem, kako bi se i oni tako odnosili prema nama. Društvena odgovornost je veća za one koji imaju veći uticaj, a najveća je za one kojima je dodeljen posao da opominju i podučavaju ostale principima poštenja i pravde.
„Radi proroka puca srce u meni, trepeću sve kosti moje, kao pijan sam i kao čovjek kojega je osvojilo vino, Gospoda radi i njegovijeh radi svetijeh riječi. Jer je zemlja puna preljubočinaca, i s kletava tuži zemlja, posušiše se paše u pustinji; trk je njihov zao i moć njihova neprava. Jer i prorok i sveštenik skvrne je, nalazim i u domu svom zloću njihovu, govori Gospod. Zato će put njihov biti kao klizavica po tami, gdje će popuznuti i pasti; jer ću pustiti na njih zlo godine pohođenja njihova, govori Gospod. U proroka Samarijskih vidio sam bezumlje, prorokovahu Valom, prelašćivahu narod moj Izrailja; ali u proroka Jerusalimskih vidim strahotu: čine preljubu i hode u laži, ukrjepljuju ruke zlikovcima da se nitko ne vrati od svoje zloće; svi su mi kao Sodom, i stanovnici njegovi kao Gomor. Zato ovako veli Gospod nad vojskama o tijem prorocima: evo, ja ću ih nahraniti pelenom i napojiću ih žuči; jer od proroka Jerusalimskih izide oskvrnjenje po svoj zemlji.” (Jeremija 23:9-15).
Iako se ovde više pominju proroci nego sveštenici, jasno je da je odgovornost i na jednima i na drugima. Začuđujuća je, pak, izjava da su jerusalimski proroci gori od samarijskih. U podeljenom Izrailju tog vremena, Samarija je prestonica severnog carstva, carstva koje se u velikoj meri odalo idolopoklonstvu. Zato se i kaže da je među samarijskim prorocima bezumlje, jer su se poklonili bogovima koji to nisu.
Međutim, u Judeji, drugom delu carstva, koje je navodno ostalo da služi pravom Bogu, vidi se strahota. Od njih se oskrnavila sva zemlja. Zašto je to tako? Zar nije bolje, makar i formalno, služiti pravom Bogu umesto lažnim bogovima? Po Božijem stavu iz prethodnih stihova očigledno nije tako. On Judejce poredi sa Sodomom i Gomorom, gradovima koje je uništio ognjem, a koji su do današnjih dana ostali simbol krajnje izopačenosti.
Kada se neko klanja idolima, koji su od drveta, metala ili kamena, to je, kako tekst kaže, bezumlje. Čoveku koji misli svojom glavom ne treba previše da bi shvatio da to nema smisla. S druge strane, kada se istina predstavi na pogrešan način i tako pomeša s lažju, to je mnogo opasnije. Kada čovek na pogrešan način služi pravom Bogu, on misli da je na pravoj strani, ne shvatajući da ide istim putem kojim idu idolopoklonik i nevernik. I ne samo da je sebe prevario, već svojim primerom i druge navodi da idu takvim putem.
Zato je to najpodmukliji oblik prevare, jer ga je teško razobličiti. Odgovornost onih koji su postavljeni da razotkrivaju ovakve zablude daleko je veća nego kod običnih vernika. A oni, umesto da rade svoj posao, još promovišu pogrešan put kao put u život i izbavljenje.
Preko proroka Isaije Bog na slikovit način predstavlja kako to izgleda kada Njegovi najuticajniji predstavnici zakažu u svojoj ulozi podučavanja drugih Božijim putevima: „Ali se i oni zanose od vina, i posrću od silovita pića; sveštenik i prorok zanose se od silovita pića, osvojilo ih je vino, posrću od silovita pića, zanose se u prorokovanju, spotiču se u suđenju. Jer su svi stolovi puni bljuvotine i nečistote, nema mjesta čista.” (Isaija 28:7, 8).
Ako oni koji ljude treba da usmere ka Bogu počnu da zastranjuju u podučavanju i prosuđivanju, ne možemo da očekujemo ništa drugo nego sveopštu duhovnu bljuvotinu. Kritika sa strane je u takvom slučaju opravdana, ali je problem što se krivica i sramota obično bacaju na Boga koji ih je postavio upravo zbog toga da se spreči ono što sami rade.
Knjiga proroka Sofonije, ukazujući na sveopštu pokvarenost koja se javila u Božijem narodu, pominje i sveštenike: „Proroci su mu hvališe, varalice; sveštenici njegovi skvrne svetinju, izvrću zakon.” (Sofonija 3:4). Sveštenici koji su služili Svetinji, oni su je poganili. Bili su postavljeni da se brinu o ispravnoj primeni zakona, a zapravo su ga izvrtali. Sve su radili suprotno od uloga koje su im dodeljene.
Šta u takvim okolnostima treba očekivati da Bog kaže? Kakve mere da preduzme, kada je ono što je želeo da prenese ljudima potpuno obesmišljeno? Sa saznanjem da je Bog tu službu ustanovio zbog spasenja ljudi, jasno je da će se posledice neispunjavanja svešteničke dužnosti meriti gubicima večnih života.
Jedan od najočiglednijih stihova o svešteničkoj ulozi podučavanja naroda citirali smo iz Knjige proroka Malahije. Međutim, kontekst u kome je to rečeno zapravo nije pozitivan, nego se njihova uloga napominje da bi se dodatno naglasio poguban uticaj njihovog podbacivanja: „Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovijeh usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama. Ali vi zađoste s puta, i učiniste te se mnogi spotakoše o zakon, pokvariste zavjet Levijev, veli Gospod nad vojskama. Zato i ja vas učinih prezrenim i poništenim u svega naroda, kao što se vi ne držite mojih putova i u zakonu gledate ko je ko.” (Malahija 2:7-9).
Oni koji su određeni da čuvaju znanje i podučavaju zakonu učinili su da se mnogi spotaknu o zakon. A kao što to obično biva, svaki postupak sa sobom povlači određene posledice. Iz stiha deluje kao da ih je Bog učinio prezrenim i poniženim u narodu, ali su zapravo oni sami to toga doveli. Jer šta reći o ljudima koji su postavljeni da propovedaju i druge podučavaju tako visko moralnim normama kakve su zapisane u Bibliji, a sami se ponašaju kao razvratnici ili razbojnici?
Na sličan način nam se obraća i prorok u odlomaku iz knjige Plač Jeremijin. „Navrši Gospod gnjev svoj, izli žestoki gnjev svoj, i raspali oganj na Sionu, koji mu proždrije temelje. Ne bi vjerovali carevi zemaljski i svi stanovnici po vasiljenoj da će neprijatelj i protivnik ući na vrata Jerusalimska. Ali bi za grijehe proroka njegovijeh i za bezakonja sveštenika njegovijeh, koji proljevahu krv pravedničku usred njega.” (Plač 4:11-13).
Nije bilo za verovati da će grad, kojeg je Bog izabrao da u njemu „namesti svoje ime”, moći da padne u ruke svojih neprijatelja. Vernici često znaju da govore o bezuslovnoj Božijoj ljubavi, kao da je On panj koji ništa ne oseća ili mazohista koji trpi beskonačno maltretiranje. Svako razumno biće se povlači ako ga povredite. Niko ne želi odnos u kojem je stalno nipodaštavan, omalovažavan i iskorišćavan. Bog u tome nije nikakav izuzetak. Njegovo strpljenje jeste dugotrajno, ali nije beskonačno ().
Oni koji računaju na beskonačno Božije opraštanje po pravilu ne računaju na posledice svojih postupaka. I kao što se u Knjizi proroka Malahije javlja ponižavanje i prezir prema sveštenstvu koje se nemarno odnosilo prema svojoj ulozi, sličan opis se javlja i ovde u Plaču Jeremijinom: „Gnjev Gospodnji rasija ih, neće više pogledati na njih; ne poštuju sveštenika, nijesu žalostivi na starce.” (Plač 4:16).
Sveštenici nisu ljude naučili da poštuju Boga. Logično je da ti ljudi nisu mogli da poštuju ni njih same, koji nastupaju u Božije ime. Nehotice su sami sebe doveli u tu situaciju.
Zastupanje mišljenja da su sveštenici, kao izabrane Božije sluge, sami po sebi sveti, izuzeti od greha i vođeni Božijim Duhom šta god radili, veoma je uticalo na odbacivanje Boga i religije uopšte od strane mnogih, čak i onih koji su nekada bili vernici. Još gore je kada se na tom stavu insistiralo, iako je bilo očigledno da neki predstavnici sveštenstva čine besramna i neprikrivena zla.
Koliku Bog posvećenost očekuje od ljudi koji Mu vrše službu, najbolje se može videti iz primera Aronovih sinova, Nadava i Avijuda. Njihov slučaj opisan je u 10. poglavlju Treće knjige Mojsijeve. To je poglavlje u Bibliji koje sledi odmah iza onih poglavlja u kojima se opisuje posvećenje sveštenika i puštanje Hrama u rad. Dakle, tek što su posvećeni za službu, Nadav i Avijud su se poneli neozbiljno i zbog toga poginuli. Iz teksta ne možemo da vidimo da su imali bilo kakvu zlu nameru. Jednostavno su uradili ono što nije propisano ().
Onim što je učinio Nadavu i Avijudu, ubrzo nakon ustanovljavanja svešteničke službe, Bog je svima stavio do znanja koliku ozbiljnost očekuje od sveštenika. Malo kasnije Bog se obraća Aronu rečima koje smo već citirali: „I Gospod reče Aronu govoreći: vina i silovita pića nemoj piti ti ni sinovi tvoji s tobom, kad ulazite u šator od sastanka da ne izginete. To neka vam je uredba vječna od koljena na koljeno. Da biste mogli raspoznavati šta je sveto šta li nije, i šta je čisto šta li nečisto” (3. Mojsijeva 10:8-10).
Bog apeluje na sveštenike da ne koriste ono što može da pomuti rasuđivanje, jer se tako može desiti da čine ono što Bog ne želi, a Njemu je, očigledno, veoma stalo do preciznosti i detalja. Ne zato što je On mušičav, nego zato što se preko tih detalja propoveda o načinu spasenja. Neozbiljnošću ili menjanjem Njegovih uputstava, pogrešna poruka preneta ljudima može da ih odvede od večnog života.
Sveštenici su dobili službu, a ne privilegije. Služba sa sobom nosi veću odgovornost, a ne veće povlastice. Tačno je da nekada, zbog svoje službe, dobijaju veće poštovanje nego obični vernici, ali to im ne daje za pravo da se uzdižu iznad ostalih, da traže potčinjenost drugih ili da svoju poziciju koriste zbog ličnih interesa. Upravo ovo poslednje zavređuje da se o tome nešto malo više kaže.
Zloupotreba položaja
Mnogo toga što je do sada rečeno moglo bi da se odnosi na zloupotrebu svešteničke uloge, bar indirektno. Svako korišćenje položaja u svrhu onoga za šta nije namenjeno je određena vrsta zloupotrebe. Međutim, sada ćemo se pozabaviti tekstovima u kojima se to očito vidi.
Kada se govori o zloupotrebama ono što nam obično prvo padne na pamet je lični interes. Zaobilaženje pravila radi ličnog interesa je toliko rasprostranjeno, na svakom mestu i u svim vremenima, da su se mnogi na to navikli kao na najnormalniju stvar. Nema ni potrebe posebno naglašavati kako Bog na to gleda: „Čujte ovo, poglavice doma Jakovljeva i knezovi doma Izrailjeva, koji se gadite na pravdu, i sve što je pravo izvrćete; koji gradite Sion krvlju i Jerusalim bezakonjem. Poglavari njegovi sude po mitu, i sveštenici njegovi uče za platu, i proroci njegovi gataju za novce, a na Gospoda se oslanjaju govoreći: nije li Gospod usred nas? neće doći zlo na nas. Zato će se s vas Sion preorati kao njiva, i Jerusalim će postati gomila, i gora od doma visoka šuma.” (Mihej 3:9-12).
Čitanje ovog izveštaja zvuči zastrašujuće, jer govori o ljudima koji imaju vlast i moć, a ujedno se gade na pravdu, izvrću sve što je pravo i spremni su druge da ubijaju i gaze zakon („gradite Sion krvlju i Jerusalim bezakonjem”), samo da bi se još više okoristili. Nije njima ništa falilo pa da su bili primorani da zarade nešto sa strane. Ovo su bili najuticajniji ljudi u društvu o kojem je reč. Svi su oni bili obezbeđeni, ali su hteli, kako to naš narod kaže, preko ‛leba pogače. Najgore od svega je što ovaj model praktično svi prepoznajemo i iz iskustva vremena u kojem živimo.
I baš kada bi čovek pomislio da situacija ne može da bude jadnija, čitajući dalje uočavamo da oni u stvari misle da je Bog s njima i da će ih sačuvati od zla. Često se dešava da ljudi koji dobiju položaje ili malo veća ovlašćenja pomisle kako je sistem tu zbog njih, kako su nezamenjivi i kako imaju pravo da rade i ono što nije dobro, zarad vlastitog dobitka. Kao da uopšte ne shvataju da su oni zapravo službenici sistema, da su tu postavljeni kako bi drugima činili dobro, a ne da bi druge iskorišćavali u svrhu ličnog bogaćenja. A ako im se slučajno skrene pažnja na njihove zloupotrebe osećaju se povređenim, kao da su sve savršeno činili. Nekada čak preduzimaju protivmere klevetanjem i fizičkim ugrožavanjem svojih kritičara. Nažalost, verovatno vam je sve ovo dobro poznato i ne morate da čitate starozavetne proroke, da biste shvatili ovakve mehanizme na delu.
Zloupotrebe, naravno, ne moraju da se ogledaju samo u delovanju zarad ličnih interesa. Prekoračenje ovlašćenja takođe nije retkost. „A Pashor sin Imirov sveštenik, koji bijaše starješina u domu Gospodnjem, ču Jeremiju gdje prorokuje te riječi. I udari Pashor proroka Jeremiju, i metnu ga u tamnicu na gornjim vratima Venijaminovijem uz dom Gospodnji. A sjutradan kad Pashor izvede Jeremiju iz tamnice, reče mu Jeremija: Gospod ti nadje ime ne Pashor nego Magor-Misaviv [strah sa svih strana]. Jer ovako veli Gospod: evo, ja ću pustiti na te strah, na te i na sve prijatelje tvoje, koji će pasti od mača neprijatelja svojih, i oči će tvoje vidjeti, i svega ću Judu dati u ruke caru Vavilonskom, koji će ih odvesti u Vavilon, i pobiće ih mačem. I daću sve bogatstvo toga grada i sav trud njegov i sve što ima dragocjeno, i sve blago careva Judinijeh daću neprijateljima njihovijem u ruke, i razgrabiće i uzeti i odnijeti u Vavilon. I ti, Pashore, i svi koji žive u tvom domu otići ćete u ropstvo; i doći ćeš u Vavilon i ondje ćeš umrijeti i ondje ćeš biti pogreben ti i svi prijatelji tvoji, kojima si prorokovao lažno.” (Jeremija 20:1-6).
Pashor je bio sveštenik i hramski starešina. Samim tim je za očekivati da je bio odgovoran za ono što se dešavalo u hramu. Održavanje reda bilo bi na mestu, ali udaranje i stavljanje u tamnicu je ipak previše. Bog takva ovlašćenja nije dao sveštenicima, naročito ne kada šalje svog proroka da narodu prenese važne poruke.
Nije teško shvatiti da je upotreba sile prekoračenje ovlašćenja koja ima jedan sveštenik. Međutim, gde su granice održavanja reda u hramu, u kojem su oni ipak autoriteti? Drugim rečima, da li u Božijem hramu treba dozvoliti da svako može da širi svoje ideje? Teško da će bilo ko zastupati ovakvu zamisao.
Međutim, onda se javlja novo pitanje. Koji je kriterijum po kojem će se nešto dozvoliti, a nešto drugo neće? Ovo je vrlo osetljiva tema. Pashor se očigledno nije složio s Jeremijinim rečima. Zato je tako i reagovao. Ali ni mišljenje sveštenika ne može da bude kriterijum po kojem se nešto dozvoljava, jer on može da bude u zabludi, kao što je ovde slučaj s Pashorom. S druge strane, kako možemo da očekujemo da bilo ko deluje suprotno svom uverenju, čak i ako je ono pogrešno? On sam ne zna da je u zabludi, jer da zna, promenio bi svoj stav.
Da li to znači da Bog kažnjava neznanje? Pošto je izašao iz tamnice, Jeremija Pashoru saopštava šta je Bog naumio da uradi s njim. Na takav Božiji stav je sigurno uticalo i Pashorovo bahato ponašanje i prekoračivanje ovlašćenja. Ipak, u samom tekstu mi vidimo jednu jedinu zamerku, a ona je drugačijeg tipa – prorokovao je lažno.
Bog je Jeremiju slao da objavi da će Jerusalim svakako pasti u ruke Vavilonjana i da će za njih biti najbolje da se predaju. Naravno da su mnogi ovo doživeli ne samo kao izdajničke, već i kao bogohulne reči. Opijeni svojom pripadnošću Božijem narodu mislili su da nije moguće da Bog dozvoli da grad u kojem je Njegov hram padne u ruke mnogobožaca. Indirektno možemo da zaključimo i da je Pashor bio jedan od takvih ljudi i da je svoje ideje širio među svojim prijateljima.
Šta je bilo loše u uverenju da će Bog braniti svoj grad, svoj hram i svoj narod? Kao sveštenik, koji je bio zadužen da razume Božiji zakon i druge podučava Njegovoj volji, Pashor je među prvima trebalo da prepozna kako će Bog reagovati na stanje svog naroda. Nemogućnošću da prepozna, kako to vernici vole da kažu, Božiji glas, on je pokazao da svoju službu ne obavlja kako treba. Bog mu ne bi uzeo za krivicu nešto što nije bio u stanju da shvati, što znači da je zakazao zbog svoje neodgovornosti.
Jednom prilikom verske vođe dolaze Hristu, tražeći znak kojim bi On potvrdio svoje mesijanstvo: „I pristupiše k njemu fariseji i sadukeji, i kušajući ga iskahu da im pokaže znak s neba.” (Matej 16:1). Hristos im prilično grubo odgovara: „A on odgovarajući reče im: uveče govorite: biće vedro; jer je nebo crveno. I ujutru: danas će biti vjetar, jer je nebo crveno i mutno. Licemjeri! lice nebesko umijete poznavati, a znake vremena ne možete poznati? Rod zli i kurvarski traži znak, i znak neće mu se dati osim znaka Jone proroka. I ostavivši ih otide.” (Matej 16:2-4).
Zašto im se Hristos ovako obraća? Ovi ljudi su na sebe preuzeli ulogu verskih vođa. Njihov posao je bio da prepoznaju znake vremena. Druge stvari, koje nisu bile sastavni deo njihovog posla su umeli da poznaju, ali ono što je trebalo nisu. Time su jasno svedočili da su se više bavili onim što ih je zanimalo nego onim što im je bila obaveza. Zbog toga ih je Hristos nazvao licemerima i zlim i kurvarskim rodom. Nije ih udostojio ni znaka koji su tražili, jer su bili dužni da do tada već shvate o kome se radi.
Slično je bilo i s Pashorom. Ne možemo tačno da znamo koji je razlog njegovog neshvatanja poruke koju šalje Bog i zastupanja suprotnog stava, ali znamo da je kao sveštenik imao obavezu da sam razume ono što je druge trebalo da poučava.
Nije uvek baš lako razumeti kako to čovek koji je se popeo na neki položaj pomisli da ima pravo da čini i ono što nije u opisu njegovog posla, a još je teže razumeti kada drugi to od njih zahtevaju. U Pismu imamo i takvih primera.
Biblijski odlomak koji sledi govori o Semaji koji je, kako se iz teksta može zaključiti, sebe smatrao prorokom. Njegova poruka ne samo da je protivrečila onoj koju Bog šalje preko Jeremije, nego i zahteva od sveštenika da deluju protiv Božijeg proroka: „I Semaji iz Nelama reci govoreći: ovako veli Gospod nad vojskama Bog Izrailjev govoreći: što si u svoje ime poslao knjige svemu narodu koji je u Jerusalimu, i Sofoniji sinu Masijinu svešteniku i svijem sveštenicima, govoreći: Gospod te postavi sveštenikom na mjesto Jodaja sveštenika da pazite u domu Gospodnjem na svakoga čovjeka bezumna i koji se gradi prorok, da ih mećeš u tamnicu i u klade. Zašto dakle ne ukori Jeremije Anatoćanina, koji se gradi prorok među vama? Jer posla k nama u Vavilon i poruči: dugo će trajati; gradite kuće i sjedite u njima, i sadite vrtove i jedite rod njihov.” (Jeremija 29:24-28).
Prvo što možemo videti je da je Semaja samoinicijativno, u svoje ime, poslao pismo sveštenicima. U njemu je od sveštenika zahtevao represiju nad Božijim prorokom na način kako to Bog nikada nije rekao, usput se pozivajući na Njega. Tačno je da u zakonu postoji odredba da se sud sveštenika mora poslušati, čak pod pretnjom smrću (), ali tu je reč o sasvim drugačijoj situaciji. Reč je o sudskim sporovima, kada bi sudije ili sveštenici ispitali o čemu se radi i na osnovu toga doneli presudu. Ovakva zvanična presuda je bila obavezujuća, a ovde je, kao što se iz teksta može videti, situacija bila sasvim drugačija.
Osim toga, ovakvi pozivi da autoriteti nasilno reaguju na mišljenja s kojima se ja lično ne slažem po pravilu su krajnje licemerni i nepošteni. Kada ja imam drugačije stavove, onda se pozivam na pravo da imam svoje sopstveno mišljenje, a kada neko drugi zastupa stavove drugačije od mojih onda pozivam autoritete da vrše represiju nad njim. Još nikada nisam čuo da neko poziva druge da vrše nasilje nad njim samim, samo zato što on ima drugačije mišljenje od njihovog.
Sveštenik Sofonija donosi pismo, koje mu je Semaja uputio, i čita ga pred prorokom Jeremijom (Jeremija 29:29). Nakon toga Bog šalje poruku Semaji i narodu koji je odveden u Vavilon: „I dođe riječ Gospodnja Jeremiji govoreći: pošlji ka svemu roblju i poruči: ovako veli Gospod za Semaju iz Nelama: što vam prorokuje Semaja, a ja ga ne poslah, i čini da se uzdate u laž, zato ovako veli Gospod: evo, ja ću pohoditi Semaju Nelamljanina i sjeme njegovo, neće od njega niko ostati u ovom narodu niti će vidjeti dobra što ću ja učiniti narodu svojemu, govori Gospod, jer kaziva odmet od Gospoda.” (Jeremija 29:30-32).
Bog kaže da su Semajina proročanstva lažna, da ga nije On poslao i da je svojim delom učinio da se ljudi pouzdaju u laž. Budući da je zagovarao nasilje nad Njegovim prorokom, širio neistine u Njegovo ime i na takav način davao ljudima lažnu nadu, Bog mu kaže da će loše proći, kao i da smatra da je ljude navodio da se odmetnu od Njega. Drugim rečima, pored svega lošeg što je uradio, uticao je i na formiranje pogrešne slike o Bogu, a to je uticalo da ljudi prestaju da se uzdaju u Njega.
Ljudi često misle da je sveštenicima dato da po svojoj volji zavode red u crkvi. Ali šta ako oni nisu u pravu? Onda se „održavanje reda” pretvara u progon istine i iskrenih Božijih ljudi koji se protive laži. Veoma malo se razmišlja o mogućnosti da sveštenstvo greši i da je u zabludi. Kao što smo u prethodnom primeru mogli da vidimo, posledice zavođenja reda u Božije ime mogu da nam se obiju o glavu. Samim tim što kao ljudi nismo sveznajući bilo bi pametno da se čuvamo brzopletih zaključaka, a još više prenagljenog delovanja. Za one koji, kao sveštenici, imaju mnogo veći uticaj od običnih ljudi, ovakva opreznost bi trebalo da bude pravilo.
Poslužićemo se još jednim primerom iz Knjige proroka Jeremije. Na početku carevanja Josijinog sina Joakima nad Judejom, Bog šalje Jeremiju da prorokuje u dvorištu hrama (). Prorok poručuje narodu da će, ukoliko ne poslušaju da žive po Božijem zakonu, opusteti Jerusalim i hram koji je u njemu ().
„A sveštenici i proroci i sav narod čuše Jeremiju gdje govori te riječi u domu Gospodnjem. I kad Jeremija izgovori sve što mu Gospod zapovjedi da kaže svemu narodu, uhvatiše ga sveštenici i proroci i sav narod govoreći: poginućeš. Zašto prorokova u ime Gospodnje govoreći: ovaj će dom biti kao Silom, i ovaj će grad opustjeti da neće u njemu niko živjeti? I skupi se sav narod na Jeremiju u dom Gospodnji.” (Jeremija 26:7-9).
Prvo što upada u oči je koliko je njihovo pitanje nelogično. Pogledajte kako ono počinje: „Zašto prorokova u ime Gospodnje…” Pa upravo zato što ga je Gospod poslao! Nije Jeremija došao u svoje ima da priča pa da ga pitaju zašto to radi. Ako ga je Bog poslao, onda je prorok samo poslušao uputstvo. „Zašto” je pitanje za Boga, a ne za Jeremiju, jer razlog za slanje poruke je Bog smislio, a ne prorok koji to samo prenosi.
Već se po načinu kako su postavili pitanje vidi da je ovo više emotivna nego racionalna reakcija. Jedino bi logično bilo da ustvrde da ga nije poslao Bog, nego da je njegova izjava lažna. Ali oni to i ne pokušavaju. Za njih kao da se podrazumeva da to nije moguće, a pošto je to jeres prvog reda, Jeremija zaslužuje smrt.
Još bi se moglo shvatiti da je jednu ovako ishitrenu odluku, u euforičnom stanju, doneo sam narod. Ali sveštenici, koji su znali da niko nema pravo da se osudi na smrt, ukoliko se ne ispitaju okolnosti, po prirodi svog posla ovakvu grešku nisu smeli da naprave.
Srećom, narodni knezovi su čuli o čemu se radi i došli da sve provere. „A knezovi Judini čuvši to dođoše iz doma carskoga u dom Gospodnji, i sjedoše pred nova vrata Gospodnja. I rekoše sveštenici i proroci knezovima i svemu narodu govoreći: ovaj je čovjek zaslužio smrt, jer prorokova protiv ovoga grada, kao što čuste svojim ušima.” (). U prethodnom citatu smo mogli da vidimo da je narod pristao uz stav sveštenika i proroka. Sada se, međutim, sveštenici i proroci obraćaju ne samo knezovima, nego i narodu. Ovo nam ukazuje na to da narod stvara mišljenje u skladu s autoritetima. Na početku su bili uz sveštenike i proroke, a pošto su knezovi uložili protest, kao da su sada uz njih.
Tada im se obratio Jeremija. Ponovio je da ga je poslao Bog i da s njim mogu da rade šta god hoće, ali da će biti odgovorni za njegovu smrt, ako ga ubiju (). Nakon toga usledila je i reakcija: „Tada rekoše knezovi i sav narod sveštenicima i prorocima: nije ovaj čovjek zaslužio smrti, jer nam je govorio u ime Gospoda Boga našega.” (Jeremija 26:16). Pošto su ustali ljudi koji su naveli primere proroka koji su i ranije prorokovali protiv Jerusalima, Jeremiju su pustili ().
Iz ovog 16. stiha još se jasnije vidi da je narod stao uz knezove, nasuprot sveštenika i proroka, iako su u početku bili na strani ovih drugih. Sam taj detalj pokazuje da je svetinom zapravo moguće manipulisati na takav način, da ona stvara realan pritisak da se nešto uradi. Ako upravljate njom, mnogo je lakše sprovesti svoje namere. U slučaju da je gomila na vašoj strani, ubistvo se pravda sprovođenjem volje naroda, a ukoliko su protiv vas, onda je to surovost, tiranija i ugnjetavanje. Zloupotreba koju su pokušali da izvrše ubistvom Božijeg proroka verovatno je bila nošena i na krilima „narodne volje”.
Zanimljivo je, međutim, da oni koji su bili postavljeni za učitelje ne samo da nisu prepoznali poruku koju je Bog želeo da prenese narodu, nego su prekoračenjem ovlašćenja pokušali i da ubiju Njegovog izaslanika. Ovo je veoma česta pojava. Govoreći današnjim rečnikom, ljudi koji dobro obavljaju svoj posao često su na meti onih koji ga ne rade dobro. Optuživanjem drugih za izdaju i veličanjem svoje „lojalnosti” nestručni pokušavaju da prikriju svoju ličnu nesposobnost.
Odnos prema sveštenstvu kao pojavi
Posle svega, nameće se pitanje kako se postaviti prema sveštenstvu i sveštenicima. U prethodnoj rečenici je već nagovešteno da će postojati razlika u stavu prema sveštenicima i sveštenstvu. Može li se to uopšte razdvajati jedno od drugoga? Pošto imamo praksu koja nije usaglašena s biblijskim gledištem, to nas praktično primorava da odvojeno posmatramo sveštenstvo, kao pojavu u današnje vreme, i sveštenike, kao uticajni sloj ljudi u crkvenoj organizaciji.
Prema tome, prvo ćemo govoriti o odnosu prema sveštenstvu kao pojavi u današnje vreme, a onda o sveštenicima, kao ljudima koji imaju svoju ulogu u crkvenoj hijerarhiji. U ovom drugom slučaju, odnos prema sveštenicima bi zapravo mogao da se opiše kao odnos prema crkvenim vođama. Treba, takođe, imati u vidu da nemaju sve hrišćanske crkve zvanično sveštenstvo, ali da se ipak mnogi aspekti odnosa prema sveštenicima, koje zapažamo u Bibliji, mogu primeniti na ljude koji predvode crkvu.
Kao što je već rečeno, ukoliko želimo da budemo usaglašeni s Božijom rečju, sveštenstvu kao pojavi nema mesta među vernicima u sadašnje vreme. Starozavetni sistem svešteničke službe bio je tu da objasni šta se dešava i šta će se dešavati pred Bogom. Novozavetna zajednica, u vreme apostola, nije imala svešteničku službu, jer su shvatili da je to samo opis realnosti koja trenutno ne postoji na Zemlji.
Samim tim što u apostolskoj crkvi nije bilo sveštenstva, ne možemo ni da pronađemo novozavetni stav o tome, po kojem bismo se danas upravljali. Međutim, imamo jedan primer iz Starog zaveta, koji ima određenih sličnosti i dodirnih tačaka s postavljanjem sveštenstva u hrišćanskim crkvama. Reč je o podeli carstva.
Nakon Solomunove vladavine carstvo se podelilo. Deset plemena se, pod vođstvom Jerovoama, odvojilo od Judejeca i oformilo sopstvenu državu. Na sličan način kao i hrišćani kasnije, Jerovoam je uredio sveštenstvo na drugačiji način od onoga koji je Bog odredio.
Još za vreme Solomunovog carstva Bog je preko proroka saopštio da će doći do podele, jer je Solomun naveo Izrailj na idolopoklonstvo (). Osim toga, Jerovoamu ne samo da je obećano carstvo, nego mu je obećano i da će biti uspešan i prosperitetan, ukoliko bude slušao Boga (). Međutim, Jerovoam ovo poslednje nije poslušao.
„I reče Jerovoam u srcu svom: može se carstvo povratiti domu Davidovu. Ako ovaj narod stane ići u Jerusalim da prinosi žrtve u domu Gospodnjem, srce će se narodu obratiti ka gospodaru njegovu Rovoamu caru Judinu, te će me ubiti, i povratiće se k Rovoamu caru Judinu.” (1. Carevima 12:26, 27). Iako se obistinilo ono što je Bog predvideo, Jerovoam Mu nije verovao. I kao što to obično biva, odsustvo poverenja u Boga dovodi do stava da ja znam bolje od Njega šta treba da se radi. S takvim razmišljanjem greške su praktično neizbežne.
Sledeći korak je bio uređivanje bogoslužbenog života, u šta je uključena i sveštenička služba. „Zato car smisli, te načini dva teleta od zlata, pa reče narodu: ne treba više da idete u Jerusalim; evo bogova tvojih, Izrailju, koji su te izveli iz zemlje Misirske. I namjesti jedno u Vetilju a drugo namjesti u Danu. I to bi na grijeh, jer narod iđaše k jednome do Dana. I načini kuću na visini, i postavi sveštenike od prostoga naroda koji ne bijahu od sinova Levijevih.” (1. Carevima 12:28-31).
Ne samo da je uveo idolopoklonstvo, koje je bilo uzrok raspada prethodnog carstva, nego je želeo da promeni i način kako se služilo Bogu (ili bogovima, kojima Ga je zamenio), ne bi li se to što više razlikovalo od uređenja u Judeji. Slično su uradili i hrišćani. Želeli su da imaju svešteničku službu Bogu – verovatno u najboljoj nameri – ali su je uredili drugačije od Božijih uputstava, da slučajno ne bi bila u potpunosti kao služba među Jevrejima.
Bog je poslao proroka da opomene Jerovoama (), ali to nije vredelo. „Pošto ovo bi, opet se Jerovoam ne vrati sa svojega zloga puta; nego opet načini iz prostoga naroda sveštenike visinama; ko god hoćaše, tome on posvećivaše ruke i taj postajaše sveštenik visinama.” (1. Carevima 13:33).
Današnji način kako se postaje sveštenik mnogo više liči na ovaj sistem „ko god hoće”, nego na onaj koji je ustanovio Bog među Izrailjcima. Kao što smo mogli da vidimo iz mnoštva stihova u kojima Bog kritikuje sveštenike, ni izbor sveštenika iz jedne porodice nije bio bez mana. Zapravo, dok među nama vlada greh, ne može se uspostaviti savršen sistem izbora sveštenika. Međutim, princip „ko god hoće”, osim što omogućava da sveštenici budu oni kojima je do Boga stalo, takođe dozvoljava da to budu osobe s potpuno pogrešnim pobudama. Mnogi su privučeni svešteničkim povlasticama, materijalnom sigurnošću, željom da budu poštovani i uzvišeni, kao i porivom da vladaju nad drugim ljudima, a svaka od tih stvari se veoma loše odražava na praksu svešteničkog poziva.
Nije prošlo mnogo, a podeljeni delovi carstva su međusobno zaratili. Avija, Solomunov unuk i tadašnji car Judeje, pozivajući pred bitku Izrailjce da ne ratuju protiv Boga od koga su se odmetnuli, između ostalog, kaže „Nijeste li otjerali sveštenike Gospodnje sinove Aronove i Levite? i načinili sebi sveštenike kao narodi po drugim zemljama? ko god dođe da mu se posvete ruke s teletom i sa sedam ovnova, postaje sveštenik onima koji nijesu bogovi.” (2. Dnevnika 13:9, 10).
Avija lepo primećuje uzor po kojem su Izrailjci birali sveštenike. Nisu to radili kako je Bog odredio, ali nisu ni smislili ništa novo, nego su iskopirali jedini preostali model izbora sveštenika – onakav kakav je bio među mnogobošcima. Isto su napravili hrišćani da bi se distancirali od Jevreja.
U stvari, hrišćani su napravili jedan čudan konglomerat. Birali su sveštenike na način kako su to videli među mnogobošcima, zadržali su neke elemente starozavetne službe, a ujedno su propovedali kako je obredni sistem ispunio svoju svrhu i nije ga potrebno upražnjavati budući da smo, kroz Hrista, razumeli šta se u stvarnosti dešava.
Kako je to apostol Pavle napisao za Jevreje: „No zaslijepiše pomisli njihove; jer do samoga ovog dana stoji ono pokrivalo neotkriveno u čitanju starog zavjeta, jer u Hristu prestaje.” (2. Korinćanima 3:14). Pošto nisu prihvatili Hrista, nisu mogli na pravilan način ni da razumeju spise Starog zaveta. Zbog toga je još gore što su se hrišćani, koji se hvale kako otkrivenim licem gledaju Božiju slavu (2. Korinćanima 3:18), vratili korak unazad, stvarima koje su sami proglasili zastarelim i nepotrebnim.
Nije teško uočiti da je velika većina biblijskih citata u ovom tekstu iz Starog zaveta. Malobrojni citati iz Novog zaveta uglavnom se koriste da pojasne opšte koncepte i principe. Uzrok ovome je odsustvo pominjanja sveštenstva među vernicima u apostolskoj crkvi. Zbog toga smo prinuđeni da se koristimo starozavetnim tekstovima. Međutim, i starozavetne tekstove možemo da primenjujemo samo u smislu odnosa prema verskim vođama i službenicima crkve, jer sveštenstvo u Novom zavetu ne treba da postoji.
Prema tome, sveštenstvu kao pojavi smisao je u objavljivanju onoga što se dešava u okruženju Božijeg prestola, kako sada tako i u budućnosti. Ipak, sveštenstvo kao forma postoji među hrišćanima današnjeg vremena i ne može se ignorisati ili očekivati da se naprečac ukine. Ta forma je oličena u sveštenim licima, ljudima koji su u crkvama visoko pozicionirani. Zato je neophodno nešto reći i kako da se prema njima postavimo.
Odnos prema sveštenicima kao pojedincima
Svako ko, poštujući Boga poštuje i crkvu kao instituciju, poštovaće i crkvenu hijerarhiju i uposlenike u njoj. Jedna je stvar imati svoje mišljenje o tome šta predstavljaju sveštenstvo i sveštenici, a sasvim druga stvar kako se treba odnositi prema ljudima koji su službenici crkve. Naravno, treba naglasiti da poštovati nekoga ne znači biti mu bezuslovno poslušan i slagati se sa svim njegovim delima.
Stihovi poput ovoga koji sledi koriste se da bi se nametnula poslušnost vernika crkvenim vođama. „Ako li bi se ko upro te ne bi htio poslušati sveštenika koji ondje stoji te služi Gospodu Bogu tvojemu, ili sudije, taki čovjek da se pogubi; i izvadi zlo iz Izrailja” (5. Mojsijeva 17:12). Iako ovaj stih nismo ranije citirali, o njemu je bilo reči u kontekstu Semajinog zahteva da sveštenici zavode red nad svima koji drugačije misle. Samim tim što se pominju sudije, jasno je da se ovde radi o sudskom procesu, koji je morao da bude ispitan, i zvaničnim odlukama jednog državnog uređenja. Uopšte nije reč o bespogovornoj poslušnosti sveštenicima u religioznom smislu.
Uostalom, do sada smo bili u prilici da vidimo mnoštvo primera u kojima Bog optužuje sveštenike za prestupanje Njegovih uredbi i za loš uticaj na ostale vernike. Kako bi Bog od nas mogao da očekuje poslušnost prema sveštenicima u svim situacijama, ako postoji toliko slučajeva da oni rade protiv Njegove volje? U takvim okolnostima bezuslovne poslušnosti, pravedni Bog bi morao da nas oslobodi svake odgovornosti za greh, jer nas je postavio u poziciju da moramo da budemo poslušni autoritetima šta god mislili ili osećali. Samim tim što Bog od nas i dalje očekuje odgovornost za naše postupke, jasno je da poštovanje ne uzrokuje slepu poslušnost.
Zato ćemo razmotriti još neke primere iz Pismo kako se prema sveštenicima odnosi Bog, a kako ljudi. Iz takvih primera možemo da izvučemo neke zaključke.
Prvi primer o kojem će biti reči je iz vremena carevanje Saula. Iako mu je dao svoju kćer za ženu, Saul je Davida počeo da smatra svojim suparnikom koji pretenduje na njegov presto. Bežeći od Saula, David je dobio pomoć od prvosveštenika Ahimeleha. Kada je to čuo Saul je naredio da se dovede Ahimeleh, kao i ostali sveštenici, smatrajući ih učesnicima u zaveri. Međutim, Ahimeleh uopšte nije znao o čemu se radi: „A Ahimeleh odgovori caru i reče: a ko je između svijeh sluga tvojih kao David, vjeran, i zet carev i poslušan tebi i poštovan u kući tvojoj? Eda li sam sad prvi put pitao Gospoda za nj? Sačuvaj Bože! neka car ne bijedi takim čim sluge svojega niti koga u domu oca mojega; jer nije znao sluga tvoj od svega toga ništa.” (1. Samuilova 22:14, 15).
Saul, pak, u svojoj paranoji ne veruju Ahimelehu: „Ali car reče: poginućeš, Ahimeleše! i ti i sav dom oca tvojega. Tada car reče slugama koje stajahu pred njim: okrenite se i pogubite sveštenike Gospodnje, jer je i njihova ruka s Davidom, i znajući da je pobjegao ne javiše mi. Ali sluge careve ne htješe podignuti ruke svoje da ulože na sveštenike Gospodnje.” (1. Samuilova 22:16, 17).
Iako su, kao carevi podanici, bili dužni da slušaju careva uputstva, ovi ljudi su odbili da ubiju sveštenike. Strahopoštovanje koje su pokazali moglo je mnogo da ih košta. Ipak, odlučili su da odbiju carevo naređenje. Ovo je odličan primer onima koji pokušavaju da negiraju odgovornost za svoja dela rečima: „Samo smo slušali naređenja.” Pravo poštovanje, kao i odlučnost da se stane za ono što se poštuje, imaju svoju cenu.
Postoji par mesta u prevodu Novog zaveta Vuka Karadžića kada je reč starešina pogrešno prevedena kao sveštenik. Iako nije reč o sveštenicima, to principijelno nije velika greška kada se radi o poštovanju prema predvodnicima crkve, a mi u ovom delu teksta upravo na takav način posmatramo odnos prema sveštenicima.
Na primer, u poslanici koju mu je uputio, Pavle savetuje Tita da na Kritu postavi starešine (kod nas prevedeno sveštenike) po svim gradovima (). Za nas je ipak bolji primer iz Pavlovog pisma Timotiju, jer se tu odnos prema starešinama bolje vidi: „A sveštenicima koji se dobro staraju da se daje dvoguba čast, a osobito onima koji se trude u riječi i u nauci. Jer pismo govori: volu koji vrše ne zavezuj usta, i: radin je dostojan svoje plate. Na sveštenika ne primaj tužbe, osim kad imaju dva ili tri svjedoka.” (1. Timotiju 5:17-19).
Ljudima koji su postavljeni na odgovorne položaje treba dati dvostruku čast, ne zato što su bolji od ostalih ljudi, nego zato što na svojim plećima nose ugled celokupne organizacije vernih. Iz tog razloga se u nastavku i kaže da se optužbe protiv njih ne uzimaju olako, jer se takvim optužbama često ruši ugled cele zajednice.
Kada bismo ovde stali, Pavlove reči bi mogle da se protumače kao da starešine u crkvama ipak donekle imaju povlašćeni status. U hrišćanskom svetu nije retkost tvrdnja da, kada vidimo da sveštenici (ili druge crkvene starešine) greše, treba okrenuti glavu i o tome ne pričati. Bez ikakvog preterivanja možemo da kažemo da je ovo krajnje licemerje. Na sva usta pričamo o pokvarenosti onih koji u svom neznanju Boga još ne poznaju, a treba da ćutimo i krijemo prestupe onih koji su svemu dobro naučeni i koji i druge ljude treba da poučavaju poštenju, veri i pravdi.
Srećom, prethodno citirani stihovi imaju i nastavak, koji nam otkriva drugu stranu uloge starešina: „A koji griješe pokaraj ih pred svima, da i drugi imaju strah.” (1. Timotiju 5:20). Budući da su glavni predstavnici zajednice vernika, crkvene vođe nose teret odgovornosti. Namera je da u oba slučaja oni služe kao primer. Ako su marljivi i čestiti, zaslužuju dvostruku čast, ali kada greše treba da budu javno ukoreni, za ugled svima. Iz prakse, međutim, znamo da crkve veoma retko javno ukoravaju ili osuđuju svoje lidere koji su učinili nešto loše, osim ukoliko ne ustaju protiv same crkve.
Iako neki misle da se takvim postupanjem brane crkveni interesi, upravo je obrnuto. Najveća sramota za crkvu, koja zastupa Boga i visoke moralne vrednosti, jeste kada se unutar njenih redova pokažu dvoličnost, dvostruki kriterijumi i pokušaj sakrivanja pokvarenosti. Takvim postupcima se ne štiti crkva, nego je uticajni ljudi u njoj koriste kao zaklon, kako ne bi odgovarali za svoja zla dela.
Pred Bogom bi poštovanje trebalo da se zavređuje ili gubi na osnovu postupaka koje čovek čini, a ne na osnovu titula, tuđeg autoritet, bogatstva ili bilo kog drugog spoljašnjeg faktora. Evo kako se Nemija poneo kada je video nepravilnosti: „I od sinova Jojade sina Elijasiva pogavara svešteničkoga jedan bješe zet Sanavalatu Oronjaninu, kojega otjerah od sebe. Pomeni ih, Bože moj, što oskvrniše sveštenstvo i zavjet sveštenički i Levitski. I tako ih očistih od svijeh tuđinaca, i opet postavih redove svešteničke i Levitske, svakoga na posao njegov” (Nemija 13:28-30).
Nemija je bez pardona napravio red među sveštenstvom, jer je to smatrao službom Bogu. Ono što je loše je odbacio, a dobre stvari je utemeljio. Tačno je da mi ne možemo da uradimo ono što je Nemija učinio. Njegov uticaj među Judejcima i ovlašćenja od persijskog cara Artakserksa, pred kojim je služio, dala su mu moć koju mi nemamo. Ipak, težnje koje je on imao, da služba Bogu bude čista i da se postavi na prave temelje, treba da bude prisutna i u nama. A ako već takve težnje postoje trebalo bi da, na pošten i primeren način, delujemo u skladu sa svojim mogućnostima. Zataškavanje istine nikada nije bilo pravo rešenje.
Božiji stavovi i Njegov odnos prema prestupima sveštenika, kao crkvenih zvaničnika, trebalo bi i nama da bude znak kakav odnos treba da zauzmemo prema njihovim delima. „A družina je sveštenička kao četa koja dočekuje ljude, ubijaju na putu u Sihem, čine grdilo.” (Osija 6:9). Nema pretvaranja ili ćutanja, jer se radi o sveštenicima. O istini ne treba ćutati, još manje je treba izvrtati, naročito ako utiče na živote i shvatanja drugih ljudi. I na čiji stav sada treba da se ugledamo, na Boga, koji otvoreno govori o gresima svog sveštenstva, ili na crkvene lidere, koji uputstvom o ćutanju zapravo štite sebe i svoje kolege?
Kada primetimo zlo koje ugrožava druge, makar ono bilo i među crkvenim vođama, naše ćutanje upropašćava i ostale. U vreme kada je Samuilo još bio dete, prvosveštenik je bio Ilije. „A sinovi Ilijevi bijahu nevaljali, i ne znadijahu za Gospoda. Jer u tijeh sveštenika bješe običaj prema narodu: kad ko prinošaše žrtvu, dolažaše momak sveštenikov dok se kuhaše meso s viljuškama trokrakim u ruci, i zabadaše u sud, ili u kotao, ili u tavu, ili u lonac, i što se god nabode na viljuške uzimaše sveštenik. Tako činjahu svemu Izrailju koji dolažaše u Silom. Tako i prije nego bi zapalili salo, došao bi momak sveštenikov, te bi rekao čovjeku koji prinošaše žrtvu: daj meso da ispečem svešteniku, jer ti neću primiti mesa kuhana, nego sirovo. Ako bi mu tada čovjek odgovorio: neka se prvo zapali salo, pa onda uzmi što ti god duša želi; on bi rekao: ne, nego daj sada, ako li ne daš, uzeću silom. I grijeh onijeh mladića bijaše vrlo velik pred Gospodom, jer ljudi ne marahu za prinos Gospodnji.” (1. Samuilova 2:12-17).
Upravo ovakve stvari se dešavaju kada svešteničku službu dobije neko kome nije stalo ni do Boga ni do drugih ljudi. Takvi gledaju samo svoje interese, a čak ne mogu da ispoštuju ni pravila službe od koje žive. Posledica toga je da ljudi prestaju da mare za Boga, jer su takvi sveštenici, navodno, Njegovi prvi predstavnici.
Ilije je bio svestan problema koji su stvarali njegovi sinovi: „A Ilije bijaše vrlo star, i ču sve što činjahu sinovi njegovi svemu Izrailju, i kako spavahu sa ženama koje dolažahu gomilama na vrata šatora od sastanka. I govoraše im: zašto to radite? jer čujem zle riječi o vama od svega naroda. Nemojte, djeco moja; jer nije dobro što čujem; otpađujete narod Gospodnji.” (1. Samuilova 2:22-24).
Međutim, iako ih je opomenuo, ništa više od toga nije preduzeo, mada je svojim položajem prvosveštenika to mogao i trebalo da uradi. Zbog toga mu Bog šalje proroka, da ga obavesti kakvo mišljenje ima o njemu i njegovim sinovima: „Tada dođe čovjek Božji k Iliju, i reče mu: ovako veli Gospod: ne javih li se domu oca tvojega, kad bijahu u Misiru u kući Faraonovoj? I izabrah ga između svijeh plemena Izrailjevijeh sebi za sveštenika da prinosi žrtve na oltaru mojem i da kadi kadom i nosi oplećak preda mnom, i dadoh domu oca tvojega sve žrtve ognjene sinova Izrailjevijeh? Zašto gazite žrtvu moju i prinos moj, koje sam zapovjedio da se prinose u šatoru? i paziš sinove svoje većma nego mene, da se gojite prvinama svijeh prinosa Izrailja naroda mojega? Zato Gospod Bog Izrailjev kaže: rekao sam doista: dom tvoj i dom oca tvojega služiće preda mnom do vijeka; ali kaže Gospod: neće biti tako, jer one ću poštovati koji mene poštuju, a koji mene preziru, biće prezreni.” (1. Samuilova 2:27-30).
Bez obzira što je Aronu i njegovom potomstvu dao obećanje o večnom sveštenstvu, Bog kaže da neće biti tako ukoliko Ga oni ne poštuju, tj. svesno se protive Njegovoj volji. Ako Bog one koji otvoreno greše ne smatra svojim sveštenicima, zašto bismo ih mi smatrali? Njemu su, a ne nama, sveštenici. A ima onih koji nas još savetuju da se pravimo blesavi kada ovi greše!
Iako je Ilije ukorio svoje sinove, Bog je mislio da je to premalo i da je bio isuviše pasivan, s obzirom na položaj koji je imao. I mi možemo da se nađemo u istoj situaciji, ukoliko idemo linijom manjeg otpora i ćutke posmatramo grehe uticajnih ljudi u crkvi. Da se razumemo, niko ne govori o otvorenim sukobima, nego samo o otvorenoj izjavi, kako to i Pavle savetuje Timotija. A onda oni koji se za nešto pitaju u crkvi treba da ponesu dalju odgovornost.
U prvoj polovini 4. poglavlja Knjige proroka Osije sveštenici se pominju nekoliko puta. Na početku poglavlja Bog govori o lošem stanju celokupnog naroda: „Čujte riječ Gospodnju, sinovi Izrailjevi, jer Gospod ima parbu sa stanovnicima zemaljskim; jer nema istine ni milosti ni znanja za Boga u zemlji; zaklinju se krivo i lažu i ubijaju i kradu i čine preljubu, zastraniše, i jedna krv stiže drugu.” (Osija 4:1, 2).
Nakon toga govori o ljudima koji se raspravljaju sa sveštenicima: „Ali niko da se ne prepire ni da koga kori, jer je narod tvoj kao oni koji se prepiru sa sveštenikom.” (Osija 4:4). Prepirka sa sveštenicima očigledno nije izrečena u pozitivnom kontekstu. Ovo, svakako, ne mora da znači da su sveštenici sami po sebi nedodirljivi i posebni, nego da su ljudi svadljivi. Međutim, ipak treba uzeti u obzir da se ne radi o prepirci s bilo kim, već da je reč o sveštenicima. Oni ipak služe u Božijem hramu i zbog toga bi ljudi prema njima trebalo da se odnose s poštovanjem, jer su oni, svojom službom, Božiji predstavnici.
Iako ovde postoji poziv na poštovanje sveštenika, u 6. stihu se to preokreće: „Izgibe moj narod, jer je bez znanja; kad si ti odbacio znanje, i ja ću tebe odbaciti da mi ne vršiš službe svešteničke; kad si zaboravio Boga svojega, i ja ću zaboraviti sinove tvoje.” (Osija 4:6). Ovde se odbacivanje svešteničke službe koristi kao nešto što se primenjuje na ceo narod. Pošto je sveštenička služba odlika Božijeg naroda, Bog drugim rečima saopštava da će, slikom odbacivanja sveštenstva, Njegov narod biti odbačen u celosti. Koliki je udeo sveštenika u tome?
Bilo bi prilično nepravedno da Bog odbaci sveštenike, iako oni sami ništa nisu grešili, zbog prestupa ostalog dela naroda. Dakle, na izvestan način se podrazumeva da su i oni učesnici u bezakonju, kao i ostali. Osim toga, jasno je da se ovde naglašava odbacivanje znanja, čime se Bog zaboravlja. Da nema istine ni znanja o Bogu takođe smo mogli da pročitamo u prvom stihu ovog poglavlja. Budući da su sveštenici bili zaduženi za podučavanje i prenošenje znanja o Bogu, očigledno je da su zakazali i da u tome mora da bude njihove odgovornosti. Prema tome, celokupan narod snosi krivicu pred Bogom i zbog toga On kaže da će ih odbaciti.
Da su sveštenici i sami krivci i prestupnici, kao i da neće imati nikakvu posebnu protekciju zbog svog položaja, možemo da čitamo u 9. i 10. stihu: „Zato će biti svešteniku kao narodu; pohodiću ga za putove njegove i platiću mu za djela njegova. I oni će jesti, a neće se nasititi; kurvaće se, a neće se množiti; jer prestaše služiti Gospodu.” Kakvim je ko životom živeo i kakva je dela činio, tako će mu se vratiti. Prestupnik je prestupnik, nezavisno od položaja koji ima ili službe koja mu je dodeljena.
Jedan veoma dobar primer kako bi se trebalo odnositi prema sveštenstvu, ali i ostalim crkvenim vođama, možemo da nađemo i u Novom zavetu. Reč je o periodu između Hristovog vaskrsenja i odvajanja Njegovih vernika od ostalih Judejaca.
Hristovi sledbenici tada još uvek nisu sebe videli odvojeno od ostalih Judejaca. Organizacija društva, zasnovana na starozavetnim osnovama, za njih je bila jedina Božija crkva. Sveštenike tog, još uvek, starozavetnog uređenja oni su smatrali autoritetima i Božijim predstavnicima. Međutim, ipak su im se suprotstavili, kada su uočili da ne idu pravim putem. Izbor između pokornosti Bogu ili ljudima za njih nije predstavljao neku veliku dilemu.
„A kad ih dovedoše, postaviše ih pred sabor, i zapita ih poglavar sveštenički govoreći: ne zaprijetismo li vam oštro da ne učite u ovo ime? i gle, napuniste Jerusalim svojom naukom, i hoćete da bacite na nas krv ovoga čovjeka. A Petar i apostoli odgovarajući rekoše: većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima.” (Dela 5:27-29).
Situacija je krajnje jednostavna. Apostoli i ostali Hristovi sledbenici dobili su direktno uputstvo od ljudi koje su u tom trenutku smatrali predvodnicima Božije crkve. Ipak, nisu poslušali, jer su imali posla s ljudima koji mogu da pogreše. Znali su šta Bog od njih očekuje i nisu se pokolebali i povinovali crkvenim autoritetima. Njihova izjava da se pre treba pokoriti Bogu nego ljudima toliko je jasna, da je nema potrebe posebno komentarisati i objašnjavati.
Kako se postaviti?
Iz svega što je do sada rečeno, i u prošlom i u ovom tekstu, proizilazi da je Bog sveštenike organizovao tako da predstavljaju sliku procesa koji se odvijaju pred Njegovim prestolom. Budući da nam je u Novom zavetu ta predslika otkrivena, nema potrebe da se držimo simbola, kada znamo šta je original. Ne postoji nikakav osnov za uspostavljanje sveštenstva u ovim uslovima greha, u kojima smo primorani da živimo do ponovnog Hristovog dolaska, osim u simboličnom obrednom sistemu, koji je ukazivao na nama nedostupnu realnost. Još manje osnova ima za stav da sveštenici treba da budu posebna, odvojena i privilegovana grupa ljudi, kojima se treba pokoravati kao Bogu, jer su Njegov glas na Zemlji.
Sveštenstvo koje postoji među novozavetnim vernicima je jedna vrsta mešavine između starozavetne i mnogobožačke službe u hramovima. Ne samo da sveštenička praksa ne postoji među vernicima apostolskog vremena, nego su nam je u Svetim spisima i objasnili kao službu „obličju i senci nebeskih stvari” ().
Neko bi mogao da kaže da to i nije tako važno i da sve to može jednostavno da predstavlja hijerarhiju crkve, koja na neki način mora da bude uspostavljena. Međutim, sa pogrešnim konceptima dolazi i pogrešna praksa, što se ne tako retko vidi u idolatrijskom odnosu prema samim sveštenicima. Naša sigurnost se nalazi u kretanjima u okviru Božijih otkrivenja, a ne van njih. Ako se Bog već udostojio da nam se javi u nečemu što nazivamo Božijom rečju, bio bi red da se toga, kao Njegovi vernici, držimo.
Za kraj ćemo navesti još par citata iz biblijske knjige koja je ostavila najdublji pečat na ovaj članak – iz Knjige proroka Jeremije. Citat koji sledi, naročito poslednji deo, umnogome je sličan tekstu iz 6. poglavlja ove knjige, koji smo ranije već naveli. „Kako govorite: mudri smo, i zakon je Gospodnji u nas? Doista, gle, laž učini lažljiva pisaljka književnička. Mudarci se osramotiše, uplašiše se i uhvatiše se; eto, odbaciše riječ Gospodnju, pa kaka im je mudrost? Zato ću dati žene njihove drugima, njive njihove onima koji će ih naslijediti, jer od maloga do velikoga svi se dadoše na lakomstvo, i proroci i sveštenici, svi su varalice. Jer liječe rane kćeri naroda mojega ovlaš govoreći: mir, mir; a mira nema. Eda li se postidješe što činiše gad? Niti se postidješe niti znaju za stid; zato će popadati među onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaće, veli Gospod. Sasvijem ću ih istrijebiti, govori Gospod, nema grozda na lozi, ni smokve na drvetu, i lišće je opalo; i što sam im dao uzeće im se.” (Jeremija 8:8-13).
Pripadnici naroda kojem su poverene Božije reči (Rimljanima 3:1, 2) za sebe su mislili da su mudri i da razumeju Božiji zakon, ali Bog tvrdi da to nije istina i da su oni zapravo odbacili Njegovu reč. On govori za njih da su svi postali lakomi i da su svi varalice – i narod i oni koji bi trebalo da ih uče Božijem putu. Umesto da podučavaju Božijoj volji, učitelji u narodu propovedaju mir, tj. ono što ljudi hoće da čuju. Pošto nisu hteli da znaju za stid dok su grešili, Bog kaže da će ih sasvim istrebiti.
Slično stanje opisuje se nekoliko poglavlja ranije: „Čujte ovo, ludi i bezumni narode, koji imate oči a ne vidite, koji imate uši a ne čujete. Mene li se nećete bojati? veli Gospod; od mene li nećete drktati? koji postavih pijesak moru za među vječnom naredbom, i neće prijeći preko nje; ako mu i ustaju vali, neće nadjačati, ako i buče, neće je prijeći. Ali je u naroda ovoga srce uporno i nepokorno; otstupiše i otidoše. Niti rekoše u srcu svom: bojmo se Gospoda Boga svojega, koji nam daje dažd rani i pozni na vrijeme, i čuva nam nedjelje određene za žetvu. Bezakonja vaša odvraćaju to, i grijesi vaši odbijaju dobro od vas. Jer se nalaze u narodu mom bezbožnici, koji vrebaju kao ptičari kad se pritaje, meću zamke da hvataju ljude. Kao krletka puna ptica tako su kuće njihove pune prijevare; zato postaše veliki i obogatiše. Ugojiše se, sjaju se, mimoilaze zlo, ne čine pravde ni siročetu, i opet im je dobro, i ne daju pravice ubogima. Zato li neću pohoditi? veli Gospod, i duša moja neće li se osvetiti takvom narodu?” (Jeremija 5:21-29).
Bog za svoj narod kaže da, pored očiju i ušiju, ne vidi i ne čuje. Ne boje Ga se i ne slušaju Ga, što drugim rečima znači da misle da bolje od Boga znaju šta im treba činiti. U toj svojoj „mudrosti” udaljavaju se od Boga i na sebe navlače nevolje i zlo. Povrh svega, samo gledaju svoj interes i nemilostivi su jedni prema drugima. Zbog toga Bog kaže da će im se osvetiti, tj. da će im vratiti po delima.
Sve ovo još nekako može da se shvati i prihvati. Međutim, zaključak je prilično iznenađujući: „Čudo i strahota biva u zemlji. Proroci prorokuju lažno, i sveštenici gospoduju preko njih, i narodu je mojemu to milo. A šta ćete raditi na pošljedak?” (Jeremija 5:30, 31).
Čudo i strahota koji se dešavaju u takvoj zemlji je što proroci i sveštenici – oni koji bi trebalo da podučavaju druge pravdi i svetosti – manipulišu istinom, kako bi mogli da vladaju nad narodom. Verovatno najveće iznenađenje je što se takvo stanje stvari sviđa narodu.
Način na koji se sveštenici ponašaju često je odraz celokupnog stanja u narodu i njegove svesti. Najgora moguća simbioza je narod koji želi greh i vođe crkve koje im podilaze iz svojih sebičnih interesa. Kada, generalno govoreći, ljudi ne traže Boga, to ne radi ni sveštenstvo. Jasno je da ljudima nije milo što drugi nad njim vladaju, već više žele tu atmosferu laži i privida spasenja, nego sopstvenu slobodu. Lakše je insistirati na tradiciji i obredima, nego živeti svetim životom, tj. pravedno i pošteno, koliko do nas stoji. Lakše je prepustiti odgovornost drugima, dok mi svoje vreme posvećujemo ličnim zadovoljstvima. Lakše je ići linijom manjeg otpora i samo slušati uputstva „Božijeg glasa”, koji prenose „ovlašćena” lica.
Među vernicima postoji odgovornost ne samo sveštenstva, nego i naroda koji posmatra njihovo ponašanje. Bog se nije u potpunosti sakrio od nas. Kroz Bibliju smo dobili dovoljno informacija koje nas jasno mogu uputiti na put spasenja i osnovne postavke poštenog života. Nismo ostavljeni na milost i nemilost crkvenim, niti bilo kojim drugim autoritetima, jer kroz Svete spise možemo da procenjujemo sve ostalo. Iza njih stoji Božiji autoritet. I baš kao i neuki ribari, koji su prvosvešteniku mogli da se odupru rečima da se „većma treba Bogu pokoravati negoli ljudima”, i mi možemo da stojimo pred ljudima samostalno i odlučno. Ali da bismo to mogli da uradimo, prethodno moramo da se upoznamo sa sadržajem Božije reči.
